Celibat

Celibat je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči celibates, što znači – neženja ili samac, a pod ovom pojmom se podrazumeva bezbračni život u katoličkom sveštenstvu (pre svega).

Celibat potiče još iz srednjeg veka, a u vreme Vaseljenskih sabora, Crkva je sve više išla ka uvođenju celibata. Sve do XI veka, celibat nije bio smatran kao Zakon, te su postojali i sveštenici koji su i dalje bili u braku i živeli sa svojim ženama. Papa Grgur VIII se posle toga zalagao za uvođenjem celibata u sveštenstvo, što je i usvojeno. Oni sveštenici koji nisu prihvatili da se odvoje od svojih žena izgubili su svoju poziciju i zvanje, kao i sve propratne beneficije. Sve do 1054. godine, Istočna Crkva je poštovala celibat samo za sveštenstvo viših redova.

Celibat predstavlja osobu koja nije u braku, i pored toga što je ona spremna na brak po svim osnovama, odnosno predstavlja način njenog bezbračnog života. Posle seksualne revolucije, celibat je predstavljao i uzdržavanje od seksualnih odnosa, posebno iz religijskih razloga, tako da je celibat najviše svojevrstan sveštenicima. Kod katolika je poznat tzv. obavezni celibat ili tzv. Zakon čednosti. Kanonski zakon rimokatoličke crkve (Codex Iuris Canonici) određuje da su svi sveštenici obavezni da prihvate bezbračni život kao svoj oblik življenja iz tri razloga.

Ta tri razloga su sledeća:

  • hristološki razlog – slediti primer Isusa Hrista, jer i on nije bio u bračnoj zajednici,
  • crkveni razlog – potpuno posvećivanje Crkvi i svojoj parohiji i
  • eshatološki razlog – pokazivanje nebeskog života i prolaznosti ovozemaljskog života.

Pored hrišćanstva, celibat se primenjuje i u budizmu i u hinduizmu, dok to nije slučaj i sa islamom. U pravoslavnoj veri, celibat poštuju samo monasi i episkopi, ali ne i sveštenici.

U budističkoj religiji celibat ima dugu istoriju, tako da u Japanu, na primer, celibat je predstavljao ideal među budističkim sveštenicima, stotinama godina. I sam Buda je poznat po odricanju od svoje žene , princeze Isidore i sina Rahule. On je, da bi nastavio da podstiče život generalno, kao i religiju, morao da se odrekne svoje porodice.

Isus je o braku isticao da postoji određena odgovornost za čoveka koji je ušao u brak, jer je u to vreme brak gledan isključivo sa ekonomskog aspekta, a ne kao ljubav dvoje ljudi. Za vreme Isusa je postojao i običaj da neki sveštenici budu i kastrirani. U Novom Zavetu, pak, ne postoji zapovest da Isusovi učenici moraju živeti u celibatu. Na primer, Sveti Petar apostol je bio oženjen, kao i drugi apostoli i članovi crkve među ranim jevrejskim hrišćanima, koji su takođe živeli u bračnoj zajednici. U svojim ranim knjigama, apostol Pavle je brak opisao kao društvenu obavezu koja ima potencijal da se odrekne Hrista. U svojim kasnijim spisima, apostol Pavle je napravio paralele između odnosa supružnika i Crkve, i zaključio da je celibat superiorniji od braka.

Zanimljiva je činjenica i podatak, da u celom svetu postoji oko pola miliona katoličkih sveštenika, a da je oko 100 000 njih suspendovano iz službe, kršeći Zakon čednosti, odnosno celibat.