Perkusije

Perkusije su pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči percussion, koja u prevodu znači – udaranje, sudar, potres.

Perkusiju u smislu metode fizikalnog pregleda stvorio je lekar Josepha Leopolda Auenbruggera (1722 – 1809) iz Austrije, koji je video svog oca ugostitelja kako udarcem po buretu određuje nivo vina i posle sedam godina, posle reda eksperimenata opisao svoj pronalazak u knjizi “Inventum novum”, 1761. godine.

Došao je na ideju da udara prstima (perkusiju) po grudima pacijenata sa ciljem utvrđivanja bolesti. On je studirao na Univerzitetu u Beču, a doktorirao je 1752. godine. Zanimljivo je, da ovaj pronalazak postaje priznat, tek pola veka kasnije. Naime, sa početka ova metoda nije sa sigurnošću prihvaćena i nije ušla u širu primenu. Kasnije, tek 1808. godine, Dr Žan Nikol Korvisar Mare, Napoleonov doktor je preveo Leopoldovu knjigu na francuski jezik i počeo da primenjuje prekusiju u medicinskoj dijagnostici.

Posle toga se perkusija sve više istražuje i usavršava, da bi 1826. godine, Piori predložio da se u cilju poboljšanja zvuka u toku perkusije primeni metoda udaranjem preko ploča od raznih materijala. Wintrich je 1846. godine je predložio primenu prekusije pomoću čekića od gume, kojim se udaralo preko prstiju pacijenata i time dolazilo do dijagnoza.

U medicini se pojam perkusije upotrebljava u značenju lekarskog ispitivanja kucanjem, odnosno perkusija predstavlja metodu fizikalnog pregleda pacijenta udaranjem prstima ili instrumentom po određenim delovima tela, kao i osluškivanjem nastalih zvukova.

Širenje i jačina zvuka zavise od organa, dela tela po kojem se udara. Perkusija predstavlja jednu od specijalnih metoda kliničkih pregleda, a obavlja se pomoću instrumenata – plezimetra i ćekića.

Ovo predstavlja instrumentalnu perkusiju, dok digitalnu perkusiju predstavlja udaranje srednjeg prsta leve ili desne ruke o isti prst druge ruke. Pomoću perkusije se može utvrditi, na primer, da li su jetra ili slezina uvećane, da li ima prisutnosti u gastrointestinalnom traktu, prisustvo ascitesa (slobodne tečnosti) ili cista (ograničene tečnosti).

Fizika kao nauka potvrđuje da pri udaru u neke predmete (drvo, plastika, metal i dr.) u zavisnosti od količine vazduha u njima dobijaju zvuci različitog intenziteta. Kada je telo u stanju mirovanja, ono se pokreće udaranjem ili povlačenjem, što ruši njegovu ravnotežu i proizvodi određene zvuke.

Telo teži da svojom elastičnošću ili samim silama gravitacije ponovo bude u ravnoteži. U slučaju poremećaja ravnoteže nastaju talasi (oscilacije) koji mogu biti poprečni (transferzalni) ili uzdužni (longitudinalni).

Poprečne talase imaju žice na violini, gitari ili zid grudnog koša, a uzdužni talasi se javljaju pri kretanju vazduha u zatvorenom prostoru (na primer, bubnju) ili u plućima i stomaku ispunjenim vazduhom.

Sami zvuci se dele na tonove ili šumove, a kvalitet zvuka zavisi od visine talasa, učestalosti i trajnosti. Talasi koji imaju određenu frekvenciju zovu se periodične, a izazivaju pojavu zvuka. Neperiodične talasi su oni bez određene učestalosti, i oni ne izazivanju pojavu šuma. Visina zvuka najviše zavisi od broja talasa u jednoj sekundi, raste sa povećanjem talasa, a smanjuje se opadanjem talasa. Kada je gustina organa ili tkiva veća, dobija se viši zvuk, a kada je manja javlja se niži zvuk.

Visok zvuk tako nastaje pri perkusiji delova tela ili organa koji ne sadrže u sebi vazduh (jetra, srce, mišić, sleina), jer je u njima učestalost talasa velika.

Dubok (nizak) zvuk nastaje pri perkusiji delova tela koji sadrže vazduh (pluća, creva, želudac), jer je u njima učestalost talasa manja. Takođe, i veličina organa i tkiva određuje visinu zvuka, tako da, organ sa manjim prečnikom daje viši zvuk, a sa većim prečnikom, niži zvuk.

Jačina zvuka je srazmerna veličini amplitude talasa. Ona se smanjuje prilikom povećanja gustine perkutovane oblasti i najveća je u početku najvećeg talasa, a smanjuje se srazmerno njihovom opadanju.

Glasan (jak) zvuk nastaje pri perkusiji organa koji sadrže vazduh ili gasove (želudac, creva, pluća), a tih (slab) zvuk nastaje pri perkusiji organa koji ne sadrže vazduh (jetra, slezina, mišići, srce, tečnost).

Trajanje zvuka zavisi od veličine početnih amplitude talasa, tako da veća početna amplitude daje duže trajanje zvuka. Perkusioni zvuk sadrži više osobina šuma, nego pravog zvuka. Postoje dve vrste perkusija, u koja spadaju:

  • Direktan perkusija – nastaje direktnim udaranjem vrha jednog prsta ili svih prstiju ruke o površinu tela,
  • Indirektna perkusija – se izvodi na dva načina ( udaranjem čekićem po plezimetru (metalnoj ploči) koji se stavlja na površinu dela tela koji se perkutuje i udaranjem prsta o prst (tzv. oberučna perkusija). Dalje indirektna perkusija može da bude – površna perkusija i duboka perkusija.

U fizici se koristi tzv. perkusiona mašina, koja predstavlja spravu za ispitivanje brzine tela koja su pokrenuta udarom. Perkusiona puška se puni udarom oroza u kapsulu, a paljenje iste se naziva – perkusiono paljenje.

Takođe, termin perkusije se javlja i kao plesni stil u školama orijentalnog (trbušnog) plesa. Ova vrsta plesa predstavlja poseban plesni pravac koji se izvodi uz čist ritam koji se dobija na timpanima (malim bubnjevima). Među najpoznatijim perkusionistima ubrajaju se – Issam Houshan i Hossam Ramzy.


Sponzorisano:

Slične definicije