Aneurizma

Aneurizma je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči aneurysma, koja u bukvalnom prevodu znači – proširenje, dok sam pojam generalno podrazumeva lokalno, abnormalno proširenje bilo koje žile.

Prema definiciji, aneurizma predstavlja vazodilataciju krvnih sudova koja je lokalizovana i ispunjena krvlju.

Nastaje kao posledica bolesti ili slabljenja zida vene ili arterija. Aneurizma podrazumeva proširenja krvnih sudova, koja se uglavnom javlja u predelu mozga, ali i u trbušnoj aorti.

Gledano kroz istoriju, aneurizma se lečila posmatranjem ili hirurškom intervencijom, a uz to se kontrolisao i krvni pritisak.

Savremeno dobra sa sobom nosi i razvijene endovaskularne, minimalno invazivne tehnike za različite tipove aneurizmi.

Prema statističkim podacima, pucanje moždane aneurizme u 40 % slučajeva dovodi do smrtnog ishoda, i zato se apeluje na kontrolisanje, pravilno reagovanje i lečenje bolesti, kako bi se ista držala pod kontrolom.

Osobe kod kojih se jave problemi u vidu iznenadne glavobolje, slabljenja vida, mučnine u želucu, povraćanja, promene svesti, kočenja u predelu vrata, trebale bi hitno zatražiti lekarsku pomoć, obzirom na to da sve gore navedeno može ukazivati na to da je aneurizma pukla i da je došlo do iznenadnog krvarenja u mozgu (tzv. izliv krvi u mozak).

Takođe, ovu bolest je nekada i teško dijagnostikovati, jer simptomi mogu i izostati.

U ovakvim slučajevima, doktori istu uglavnom spoznaju u toku dijagnostičkih procedura na CT ili MR snimku, jer se na snimcima skenera i magnetne resonance može jasno videti pregled krvnih sudova mozga.

Svojim rastom moždana aneurizma može da pritisne okolno tkivo i tada se javljaju simptomi u vidu glavobolje, pojave duplih slika, spuštanja obrve jednog oka, poremećaj mimike lica, bol oka, razlika u veličini zenica.

U slučaju pucanja (rupture) moždane aneurizme dolazi do snažne glavobolje, pa čak i do kome.

Razlikuju se dve vrste aneurizmi, i to su: urođene i stečene.

Urođene aneurizme se javljaju kao posledica oslabljenog zida krvnog suda, i one su veoma česte.

U stečene aneurizme spadaju one do kojih je došlo nakon povreda glave ili infekcija.

Istraživanja govore da 90 % aneurizmi pripada urođenom tipu aneurizmi, a samo 10 % pripada stečenom tipu aneurizmi.

Takođe, za dobijanje ove bolesti utiče i genetska predispozicija. Na primer, ukoliko je jedan od roditelja imao aneurizmu, šanse da njegovo dete dobije su 20 %.

Najveći rizik od pucanja moždane aneurizme je posle 55 godine života i to u većoj meri kod ženske populacije.

Aneurizme se uglavnom javljaju u osnovi mozga, u arterijama (tzv. Vilsov krug) ili u glavnoj arteriji koja odvodi krv iz srca.

Aneurizma će vremenom rasti i onda dolazi do povećanja šansi i da pukne.

Pojedina hronična oboljenja mogu povećati rizik za dobijanje aneurizme, a to su najpre – hipertenzija, dijabetes, gojaznost, konzumiranje alkohola i duvana i nedostatak bakra u organizmu.

U postavljanje dijagnoze aneurizme na mozgu spadaju sledeće metode:

  • CT skener mozga koji može prikazati krvarenje u subarahnoidni prostor,
  • MRA (angiografija / magnetna rezonanca mozga) koja može prikazati detaljnije strukture mozga i krvne sudove mozga.

Najsigurnija metoda za prikaz aneurizmi mozga je angiografija, kada se kateterom uđe u arteriju u područje prepone ili ruke, a onda se taj kateter ugura do arterija na vratu, te se ubrizga kontrast kojim se ispune krvni sudovi mozga.

Kada se govori o lečenju aneurizmi mozga, bilo da je ruptura aneurizme ili ne, terapija je hirurški zahvat, koju obavlja doktor medicine sa specijalizacijom iz neurohirurgije (neurohirurg).

U hirurške zahvate spadaju sledeće metode:

  • Mikrovaskularno postavljanje klipsa na vrat aneurizme – na mestu vrata aneurizme se postavlja tanki metalni klips kojim se pritisne vrat aneurizme i time se spreči dovod krvi u nju i
  • Endovaskularna embolizacija – metoda slična angiografiji u toku koje se kateterom dođe do aneurizme, te se u nju postavi mala metalna spirala kojim se zaustavi prolazak krvi u aneurizmi i nastaje tromb koji je zatvori.

Aneurizma trbušne aorte

Aneurizma trbušne aorte (aneurysma aortae abdominalis, lat.) predstavlja lokalno proširenje jednog segmenta najvećeg arterijskog krvnog suda u stomaku (abdominalne aorte).

Ovakvo proširenje nastaje od postepenog smanjivanja čvrstine i elastičnosti zida trbušne aorte. Srce pod pritiskom pumpa krv kroz aortu i stvara proširenje u obliku balona.

Arterija normalne veličine u svom delu od odvajanja bubrežnih arterija do račve ilijačnih arterija ima prečnik od 16 – 20 mm.

Kada na tom mestu dođe do povećanja poprečnog prečnika do 3 cm, radi se o aneurizmatsko izmenjenoj abdominalnoj aorti.

U zavisnosti od mehanizma nastanka, razliku je i sledeće dve vrste aneurizmi trbušne aorte: zapaljenska trbušna aneurizma i bakterijska (gljivična) trbušna aneurizma.

Zapaljensku trbušnu aneurizmu karakteriše fibroza i infiltracija makrofaga i ona je nepoznate etiologije, dok  su kod bakterijske trbušne aneurizme ateromatozne ploče okružene sa mikroorganizmima (na primer – gljivice, Salmonelle, Spirohete itd.).

Prvi zapisi na temu aneurizme abdominalne aorte javili su se u II veku, iz antičkog Rima.

Tada je grčki hirurg Antilus pokušavao lečiti aneurizmu trbušne aorte, primenjujući proksimalne i distalne ligature, centralne incizije i uklanjanje tromboičnog materijala iz aneurizme.

Prvi autor koji je poklonio pažnju proširenju aorte kao posledice distenzije svih slojeva njenog zida bio je lekar Žan Fernel (1497 – 1558) iz Francuske. On je čak i pojavu aneurizme doveo u vezu sa sifilisom.

Prvi lekar koji je detaljno opisao aneurizmu aorte sa anatomsko – patološkog aspekta bio je Andreas Vezalijus (1514 – 1564), flamanski lekar nemačkog porekla, 1557. godine.

Do kraja XVIII veka, o aneurizmi aorte se nije ništa naročito pisalo i govorilo, dok Lansis nije ponovo, kao Fernel, naglasio vezanost anueurizme i sifilisa.

Prvi hirurg koji je započeo lečenje, ali neuspešno bio je Asteley Cooper (1768 – 1841).

On je započeo ligature aorte, neposredno pre njenog račvanja, ali je nažalost bolesnik ubrzo nakon zahvata preminuo.

Lečenje aortnih aneurizmi se naročito odnosi na uspešnost Carrela, početkom XX veka i u koja spadaju: kreiranje vaskularnih anastomoza, eksperimentalna transplatacija arterija i vena, eksperimentalno izazvana ishemija kičmene moždine klemovanjem torakalne aorte.

Prva uspešna hirurška intervencija na aneurizmi trbušne aorte izvedena je 1923. godine, od strane američkog hirurga Rudolfa Matasa (1860 – 1957).

Primena reaktivnog celofana koji je obavijen oko aneurizme sa ciljem indukcije fibroze je započeta 1948. godine.

Ova vrsta tehnike je primenjena na Albertu Anštajnu, 1949. godine. Francuski kardiohirurg Čarls Dubost (1914 – 1991) je 1951. godine izveo prvu resekciju aneurizme trbušne aorte koristeći homograft. 1952. godine su prvi sintetski graft konstruisali Vore, Blekmor I Jaretski.

Najčešći uzrok nastanka aneurizme trbušne aorte je ateroskleroza, uglavnom silaznog dela aorte. Sama klinička slika zavisi od veličine, loalizacije i brzine rasta.

Aneurizme grudnog dela aorte se manifestuju najčešće simptomima kašlja, bolova u grudnom košu i leđima, promuklim glasom, otežanim disanjem i gutanjem itd.

Simptomi se mogu klinički prikazati u sledeće tri faze:

  1. Asimptomatska faza – slučajan nalaz pulsirajuće mase u stomaku,
  2. Simptomatska faza – bol u stomaku koji varira u intenzitetu i
  3. Faza rupture – najtežća komplikacija aneurizme aorte praćena jakim bolovima u stomaku i leđima.

Na osnovu statičkih podataka, u Srbiji se godišnje otkrije 500 – 800 obolelih osoba sa aneurizmom trbušne aorte, a sama bolest se u 50 % slučajeva kako u Srbiji, tako i u svetu koja se završava smrću.

Što se tiče stope učestalosti aneurizme trbušne aorte, u Evropi, se javljaju sledeći podaci: Velika Britanija (8,2 %), Italija (8,8 %), Danska (4,2 %) i Švedska (8,5 %).


Sponzorisano:

Slične definicije