Interpelacija je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči interpellation (od glagola interpellare), koja u prevodu znači – upasti u reč, odnosno – prekinuti nečiji govor pitanjem.
Pod interpelacijom se podrazumeva i upadica ili prekidanje u govoru, prigovor.
Ovaj vid komunikacije se može sresti, na primer u parlamentu, u kome interpelacija predstavlja pitanje kojim poslanik traži od nekog ministra ili od vlade (pismenim ili usmenim putem) objašnjenje neke sporne političke teme.
Može se često čuti da je intepelacija, ustvari, kvalifikovano poslaničko pitanje.
Međutim, postoji razlika između poslaničkog pitanja i interpelacije, u kojoj poslaničko pitanje ima za cilj dobijanje informacija, a kod interpelacije se otvara rasprava, čak i sprovodi glasanje.
Interpelacija podrazumeva pretres određenog predmeta ili pitanja, a ocenjuju se politika i odluke vlade.
Interpelacija je, u principu, duža od poslaničkog pitanja.
Interpelacijom se pokazuje da vlada ne radi ispravno, napada se njen rad i pokazuje da je štetna po državne interese.
Može se desiti da nakon interpelacija poslanika, vlada podnese i ostavku i da padne.
Interpelacija može biti opasna ne samo po samu vladu, već i za parlamentarnu opoziciju, naročito ako iza vlade stoji parlamentarna većina.
Parlamenti mnogih država, naročito Francuske Treće Republike pokazala je da se prečestim korišćenjem ovakvog vida komunikacije u Parlamentu (interpelacijom), može prouzrokovati nestabilnost vlade i da se takođe može najaviti i politička kriza.
U savremenim ustavima i u parlamentima se posledice interpelacije i njene pretpostavke nastoje ograničiti i posmatrati racionalno, te se pripisuje minimalan broj zastupnika.
Hrvatski sabor je na primer, 2000. godine ponovo uveo interpelaciju i podnosi je najmanje jedna desetina zastupnika.
Interpelacija u pravu i pravosudnoj oblasti podrazumeva prigovor, kao i sprečavanje (osporavanje) određenog pitanja ili predmeta.