Tautologija je pojam grčkog porekla, izveden od dve grčke reči – tauto, što u prevodu znači – isto i reči logos, što znači – reč. Tautologija se kao pojam razlikuje i deli na dve grane: tautologija u retorici i tautologija u logici (kao i u matematičkoj logici). Generalno gledajući, tautologija još iz vremena starih Grka predstavlja “iskaz koji je tačan samo zato što je više puta ponovljen”.
Tautologija u retorici
Tautologija u retorici predstavlja ponavljanje iste tvrdnje ili misli istim ili različitim rečima, pri čemu nema dostojnih argumenata i u suštini predstavlja tzv. “emocionalnu figuru”. Takođe, tautologija se opisuje i kao gomilanje reči koje imaju ista ili slična značenja, čime se prenosi piščevo jako i naglašeno osećanje. Najčešće se tautologija sreće u pesmama, a može se naći i u prozi. U pesmama je zastupljena, iz razloga što je ponavljanje istih ili sličnih reči uopšte, karakteristično za svaki vid iskazivanja emocije, pa samim tim i stanje pesnikovog uzbuđenja. Jačina pomenutog uzbuđenja je uglavnom veća od osećanja koje pesnik iskazuje jednom rečju, te zato pesnik tautologijom ima potrebu da svoje jako emocionalno uzbuđenje iskaže sa više reči. Tautologiju nalazimo, na primer, kod pesnika Đure Jakšića, u sledećim stihovima:
“Vrata skrinuše…
O duše, o mila seni!
O majko moja! O blago meni!”,
kao i kod pesnika Miroslava Krleže, u pesmi “Jesenja samoća”:
“Sve više sam, sve luđe sam, sve tuđe i sve tužnije,
sve tamnije, sve sramnije, sve biva ružnije.
Sve hladnije, sve gladnije, sve ledenije,
samoća prazna jesenja, a biva sve jesenije.”
U lirskoj poeziji, ponavljanje reči (tautologija) se može javiti na početku stihova (anafora), na kraju stihova (epifora), na početku i na kraju stihova (simfloha) ili na kraju jednog i na početku drugog stiha (palilogija). Pomenute figure nazivaju se još i lirski paralelizmi. Sve ove figure imaju za cilj da ponavljanjem istih reči ili izraza u više stihova na raznim mestima u pesmi, daju čitavoj pesmi posebnu emocionalnu notu i da povežu razne motive u pesmi u jednu celinu. Za razliku od pleonazma, koji upotrebljava više reči nego što je potrebno da bi se određena misao jasnije iskazala, tautologija naglašava i pojačava izraze (ponavljanjem reči).
Tautologija u logici
Izraz tautologije u logici prvi put je pomenut, od strane filozofa Ludviga Vitgenštajna, 1921. godine. U logici, izraz tautologije predstavlja ponovljanje istog logičkog zaključka različitim jezičkim izrazima, a kao zamena za dokazivanje, ona predstavlja iskaz u kojem subjekat i predikat predstavljaju isti pojam. U matematičkoj logici, tautlogija predstavlja iskaz koji je uvek tačan, bez obzira na okolnosti. Kontradikcija je termin, suprotan tautologiji i ona predstavlja iskaz koji je uvek netačan za svaku svoju dodelu parametara. Od poznatijih i bitnijih tautologija u logici, gde se utvrđuje da li su određene iskazne formule tačne ili ne, izdvajaju se sledeće:
- zakon refleksivnosti za implikaciju,
- zakon isključenja trećeg,
- zakon neprotivurečnosti,
- zakon dvojne negacije (idempotentnost konjukcije i disjunkcije, komutativnost konjukcije i disjunkcije, asocijativnost konjukcije i disjunkcije, distributivnost konjukcije i disunkcije),
- zakon kontrapozicije (De Morganov zakon za disjunkciju i konjukciju),
- svođenje na protivurečnost (apsorpcija),
- modus ponens,
- Pirsov zakon.
