Šta znače reči lobi i lobiranje?

Lobi predstavlja pojam latinskog porekla, proistekao od latinske reči labium, što u prevodu znači – predvorje. Takođe, pomenuti izraz se pominje i u engleskom jeziku kao lobby i isto označava – predvorje, predsoblje ili hodnik. Kao metafora, lobi se označava tzv. “devojku za sve”.

Ovaj izraz se najviše upotrebljava na području Amerike, naročito u oblastima poslovnog i političkog života, i to najčešće u sledećim kontekstima: kao osoba koja svakoga poznaje; značajne ličnosti u poslovno i političkom životu države i društva itd. Britanska enciklopedija Britanika je lobi, odnosno – lobiranje definisala kao “svaki pokušaj grupe ili pojedinca da utiče na odluku vlade”. U Pravnoj enciklopediji (Savremena administracija Beograd), lobi se definiše kao “organizacija ili društvena grupa koja obrazuje lica koja nisu članovi zakonodavnog tela, sa ciljem da utiču na rad zakonodavca”. Shvatanja pojma lobija ima mnogo i raznovrsni su.

Tako, na primer, jedno od shvatanja je da lobiranje predstavlja obraćanje članovima parlamenta, sa namerom da se utiče na zakonodavstvo. Poznati advokat Lefebiru tvrdi da lobiranje ne znači samo uticanje, već i analiziranje i shvatanje problema, kako bi se onima koji odlučuju objasnila suština, odnosno posledice. Henri Smit, poznati publicista u svojoj knjizi “Igra moći”, ističe da lobiranje ima negativnu konotaciju. Pored mnogobrojnih shvatanja, sa istorijskog aspekta, lobiranje je bilo prisutno u sferama društva oduvek, s’ tim što se nije nazivalo tim imenom. Oduvek su postojali ljudi na dvorovima, koji su bili bliski caru i ujedno težili na donošenje njegovih odluka u različitim oblastima.

Lobiranje se prvi put javlja u XVII veku, u Engleskoj, ali Amerika važi za zemlju najvećeg lobiranja. U Engleskoj je tada u parlamentu postojala određena soba u kojoj su poslanici primali građane koji su imali posebne zahteve. Za prvi slučaj lobiranja, uzima se 1792. godina. Među poznate slučajeve lobiranja uzima se priča iz hotela “Willard” u Vašingtonu, koji je tokom XIX veka bio sedište okupljanja. Posle Građanskog rata, mnogo stanovnika kojima je trebala pomoć od strane kongresmena (koji su upravo odsedali u ovom hotelu) su dolazili na susrete sa njim. Takođe, predsednik Grant je svakodnevno dolazio na piće u ovaj hotel (kako se pričalo – svako popodne) i njegov dolazak su mnogi stanovnici koristili kao lakši način kako bi se došlo do susreta sa predsednikom. Predsednik Grant je sve te stanovnike nazivao lobistima (lobbysts, engl.), a oni su ga neumorno čekali po hodnicima hotela. Svoj vrhunac, lobiranje je dostiglo 50 – ih godina XIX veka, utvrđivanjem pravila lobiranja u američkom Kongresu. Može se reći da su u Sjedinjenim Američkim Državama, lobiji deo sistema, a njihov rad je regulisan federalnim propisima zajedno sa posebnim pravilima (npr. Zakon o porezima).

Glavni zakon koji u Americi reguliše lobiranje je upravo – Zakon o porezima i on definiše dve vrste lobiranja:

  • direktno lobiranje – direktni uticaj na zakonodavni deo vlasti i
  • indirektno lobiranje (tzv. lobiranje iz korena – “grassroots”) – pokušaj da se utiče na zakonodavce indirektno.

Uz same lobije idu i velike količine novca, ne bi li se kongresmeni ubedili da, na primer – prilikom glasanja ne podrže određene zakonske projekte. Po pravilu, novac koji se odvaja za lobiranje ne sme biti tajan, odnosno mora se znati kome novac ide, koliko i zbog čega.

Lobiranje se može posmatrati i kao model, u kome se razlikuju sledeći procesi:

  • prikupljanje podataka,
  • predstavljanje lobiranog,
  • dokazivanje i
  • pritisak.

Da bi lobiranje bilo uspešno, neophodno je definisati sledeće teze:

  • uticajne javnosti – interesne grupe (vlade, organizacije, nevladine organizacije, pojedinci itd.),
  • problem – tema koja treba da se lobira i
  • cilj – koji zavisi od problema.

U današnje vreme, lobiranje predstavlja neophodan deo svakog demokratskog političkog procesa, gde odluke vlade u isto vreme utiču i na ljude i na organizacije.