Avans (predujam) je ekonomski termin koji označava plaćanje dela duga unapred. Materijalno se izražava, najčešće, u obliku novca, ali se može dati i u vidu neke druge, zamenljive, stvari koja ima utvrđenu vrednost i koju jedna ugovorna strana (najčešće: kupac, naručilac) daje drugoj, u momentu zaključenja ugovora. Po svojoj suštini odnosno pravnoj prirodi, avans predstavlja delimično izvršenje obaveze, pre roka dospeća iste obaveze odnosno sredstvo za stimulisanje izvršenja ugovorne obaveze.
U praksi, dakle, davanjem avansa, naručilac – kupac omogućava isporučiocu – prodavcu da pokrije deo troškova koje ima u postupku realizacije nekog pravnog posla (na primer, kod ugovora o gradnji, sredstvima datim u vidu avansa može se finansrati nabavka potrebnog građevinskog materijala, kod ugovora o delu naručilac, kroz avans, omogućuje posleniku najčešće nabavku materijala i slično).
Avans nije sredstvo obezbeđenja izvršenja ugovorne obaveze tako da, u slučaju da ugovorna strana koja je dala avans ne ispuni, u potpunosti, svoju ugovornu obavezu, dati avans neće propasti, već se može potraživati nazad. Po iznetim karakteristikama, avans se razlikuje od sredstava obezbeđenja izvršenja ugovorne obaveze, definisanih obligacionim propisima, kao što su: kapara, kaucija, zaloga, hipoteka, jemstvo, odustanica, ugovorna kazna i solidarnost dužnika. Visina avansa zavisi, po pravilu, od vrednosti predmeta ugovora i najčešće se određuje u procentualnom iznosu od ukupne vrednosti predmeta ugovora, a isplaćuje se jednokratno, pre početka izvršavanja ugovorne obaveze.
U ekonomskoj praksi se, ne retko, mešaju pojmovi predračuna, avansnog računa i računa, iako se radi o posve različitim pojmovima. Predračun je neobavezujući dokument u pravnom poslu (nije osnov za knjiženje u poslovnim knjigama), s’ obzirom da kupac može, ali ne mora da izvrši plaćanje po predračunu, a ne može se ni koristiti prilikom obračuna poreza na dodatu vrednost (PDV). Avansni račun je kategorija koju propisuje Zakon o porezu na dodatu vrednost. Ovaj Zakon propisuje da poreska obaveza nastaje danom prometa roba i usluga koje podležu obavezi plaćanja ovog poreza – ili danom naplate nekog dobra ili usluge koji će biti isporučeni, ako se naplata vrši pre isporuke. Drugim rečima, obveznici PDV-a imaju obavezu obračuna ovog poreza ne samo u izlaznim računima, već i po svim avansnim uplatama koje nastanu u toku poreskog perioda, za koje neće biti isporuke dobara i usluga u odnosnom poreskom periodu u kome su avansno plaćene. Obveznik PDV-a je dužan da izda avansni račun svim kupcima koji su izvršili avansnu uplatu, a kojima, do kraja poreskog perioda, nije isporučio avansno plaćenu robu, tj. dobra i usluge. Samim tim, ukoliko obveznik ovog poreza primi avansnu uplatu i do kraja meseca izvrši isporuku dobra i usluge, ne izdaje se avansni račun. Prilikom isporuke izdaje se konačni račun u kome je neophodno navesti avansni račun po kome su izvršena plaćanja i obračun poreza. Dakle, PDV plaćen po avansnom računu, odbija se od ukupnog PDV-a u konačnom računu. Konačno, račun je formalno- pravni dokaz o nastaloj isporuci dobra i usluge, osnov za knjiženje u poslovnim knjigama, koji se izdaje na dan prometa dobra i usluge. Dan isporuke određuje dan kad treba izdati PDV račun.
Avans se koristi i u poslovnim transakcijama sa nepouzdanim platišama u situacijama kada je prodavac u poziciji da postavlja uslove plaćanja, ali i pri isplati zarada, drugih troškova, poput putnih, troškova selidbe i drugih.
