Skepsa pripada filozofskim pojmovima, termin je grčkog porekla, nastao od grčke reči skepsis, što u bukvalnom prevodu znači – posmatram, razmišljam, ali se za pravo značenje reči, uzima – sumnja. Naime, skepsa označava sumnju, sumnjati u nekoga / nešto, zauzeti kritičan stav prema nekome / nečemu i slično. Osoba sklona skepsi se naziva – skepta ili skeptik.
Dekartova filozofija se zasniva na pojmu skepse, što se da primetiti u njegovoj najčuvenijoj rečenici: “Sumnjam – mislim, dakle – postojim” (Cogito, ergo sum., lat.). U samoj filozofiji postoji poseban pravac vezan za skepsu, a to je skepticizam. Ovaj pravac za svoju osnovu ima sumnju, bilo da se odnosi na opažajni ili spoznajni svet. Osnovni cilj ove filozofije je da čovek treba i mora naći mir, i otvoreno ulaziti u spoznaju istine, a sve to kroz balansiranje spoznaja koje prikuplja skeptičnim ponašanjem okoline.
Dekart je postavio četiri metode saznanja u svom delu – “Rasprava o Metodi” i to su:
- metodska skepsa – nikada nijednu stvar ne treba prisvajati kao istinitu; treba izbegavati predubeđenja i suditi samo o onom što nam je jasno, da ne bi došlo do situacija da se u to posumnja;
- analiza – sve teškoće koje se ispituju treba podeliti na što više delova, da bi se iste te teškoće bolje rešile;
- sinteza – sopstvene misli treba voditi tačnim redosledom (od najprostijih do najsloženijih) i
- pravilo verifikacije – svuda treba vršiti nabrajanja koja su potpuna, da bismo bili sigurni da ništa nije propušteno.
Prema Dekartovim shvatanjima, čovek može da sumnja u podatke njegovih čula, u postojanje spoljašnjeg sveta, ali istovremeno dok sumnja i razmatra pomenuto, treba da odbaci sve što smatra samo verovatnim.
Skepsa, kao i skepticizam se zasniva na dve vrste osnova:
- sumnja koja je svojom voljom prihvaćena i
- sumnja koja se rađa iz neuravnoteženosti duhovnog shvatanja i posmatranja spoljnjeg sveta.
Prva vrsta skepticizma je odstupanje od naravi i za takvu vrstu skepticizma, Spinoza je rekao: “Dužnog pravog skeptika je da ćuti.” Druga vrsta skepticizma omogućava i njeno odstranjivanje, a prisutna je skoro na svakom mestu.
Skepsa kod čoveka rađa okrutno ponašanje i nespretnost. S’ obzirom na to, osobe sklone skepsi uglavnom izbegavaju fizičke poslove, odnosno, prema poslovima koji donose umor iskazuju mržnju i izbegavaju ih. Gledano sa socijalnog stanovništa, skepsa može biti ozbiljan problem kod pojedinca, kao na primeru kada osoba sumnja u svoju okolinu, time može dovesti do propasti iste. Sumnjajući, skepta se povlači, boji se opasnih mesta i ujedno stvara krah okolini, što je slučaj u situacijama ratova i u politici. Veliki deo skeptika u sebi nosi naklonjenost tome, da stvarnost ostane onakva kakva zapravo jeste. U njihovim razmišljanjima, delima i postupcima ne postoji umerenost i uravnoteženost.