Simulakrum (simulacrum, lat.) je pojam latinskog porekla koji se poistovećuje, prevodi i označava kao san, priviđenje, slika i prilika, utvara, avet, lažna slika, a u slobodnom prevodu, ovaj pojam se odnosi na lažnu stvarnost koja pritom izgleda veoma realno.
Simulakrum, kao pojam se najčešće upotrebljava u kritici postmoderne kulture, gde nastaje jasna granica između stvarnosti i njenih kopija.
Postoje tri nivoa simulakruma, a to su:
- refleksija i odraz stvarnosti,
- nivo kada se stvarnost izokrene i maskira i
- nivo odsustva stvarnosti (kada model ne postoji).
Prvi čovek koji je ovaj pojam detaljnije opisao je francuski kulturni teoretičar i filozof Jean Baudrillard (1929 – 2007). Iako je predavao sociologiju, njegov rad se uglavnom vezivao sa postmodernizmom i poststrukturalizmom. Pored toga što su ga smatrali pristalicom postmodernizma, on je 1986. godine odbacio etiku postmodernizma, rekavši da „postmodernizam nema značenja i da je nemoguće odrediti šta se sada događa, jer postoji praznina.“ Jean Baudrillard je tvrdio da jedino proživljena egzistencija nudi fiozofsku osnovu za njeno nadilaženje, a ne pozivanje na ljudsku esenciju. Jean Baudrillard pravi jasnu razliku između simulacije i simulakruma: simulacija podržava realnost koja u osnovi poseduje neki stvarni proces ili objekat, dok je simulakrum – simulacija, koja je sam proces ili objekat.
Postoje tri tipa simulakruma:
- krivotvorina (imitat) – od renesanse do industrijske revolucije – ovde se stvarnost kopira nestvarnim materijalima i postaje simulakrum,
- proizvodnja – od industrijeske revolucije do najnovijeg vremena – ovde prestaje da se reprodukuje stvarnost, vrednosti počinju da primaju neekvivalentna značenja, završava se reprodukcija i počinje produkcija i
- simulacija – najnovije doba – njom prestaje svako referiranje na stvarnost.
Jean Baudrillard je bio najpoznatiji po otkrivanju pojma hiperstvarnosti, naročito na području Sjedinjenih Američkih Država. Prema njegovom shvatanju, Amerika je sebi stvorila svet koji je stvarniji od stvarnosti, uz to da su stanovnici Amerike opsednuti objektivizacijom samih sebe. Njegov svet je simuliran, sa nedostatkom nade. Umesto stvarnosti, tu se nalaze – simulacija i simulakrum. Iako je na svom početku, Jean Baudrillard bio pod uticajem marksizma, on na kraju donosi zaključak da se Marksove teorije neznatno razlikuju od kapitalističkih teorija, te da je Marks imao ista osnovna mišljenja, kao i svi kapitalisti.
Simulakrum je prisutan i u filozofiji, kao predmet razgovora između filozofa. Platon, na primer, govori o dve vrste slike, gde je prva vrsta – autentična reprodukcija, a druga vrsta je tzv. izvrtanje istine da se napravi kopija, koja bi bila nalik originalu.
