Primarijus

Primarijus je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči primus, što u prevodu znači – prvi, a definiše se kao strukovna titula koju dobijaju lekari specijalisti sa iskustvom od najmanje 10 – 12 godina rada i 6 godina iskustva u zvanju.

Pojam primarijusa se koristi u medicini, a ukoliko se primarijus bavi i naukom ili određenim akademskim radom, dobija i neku od naučnih titula ili nastavnih zvanja (docent ili profesor). Kriterijum za dobijanje svih ovih zvanja u Srbiji određuje Srpsko lekarsko društvo, prema jasno određenim pravilima i uslovima. U Srbiji su ranijih godina, ovu titulu nosili samo par njih koji su radili u većim bolnicama, koji su bili najiskusniji u svom poslu ili one osobe koje su bile na čelu određenih sanatorijuma, klinika, službi i slično.

Kod katolika se, na primer, termin primarijusa upotrebljava i kada se oslovljava tzv. glavni propovednik.

U Hrvatskoj su uslovi za sticanje zvanja primarijusa sledeći: najmanje 10 godina radnog iskustva kao specijalista, objavljen određen broj naučnih ili stručnih radova u odgovarajućim stručnim časopisima, kao i uspešni rezultati u obavljanju svog posla.

U Austriji se pod terminom primarijusa podrazumeva direktor klinike ili bolnice, a u Nemačkoj pomenuto zvanje odgovara tituli “Chefartz” (glavni doktor).

Poseban je slučaj sa Holandijom, u kojoj ovo zvanje ne postoji, kao ni to da se ispred imena lekara stavlja titula “Dr”, kao što je slučaj na našem području. Uz ime i prezime stoji samo termin – arts (lekar), a isto tako se imenuje i u dokumentima, bez obzira na to do koje lestvice je stigao u svojim naučnim zvanjima. U Holandiji, diplomirani lekari mogu odmah otići na katedru doktorata, kada se opredeljuju za oblast i oko 3 – 4 godine su zaokupljeni određenom odabranom tezom, tj. naučnim radom doktorata. Za pomenuti doktorat su plaćeni od strane određenih naučnih ustanova, klinika ili instituta, i nemaju u tom periodu dodatna primanja.

Od stručnih titula, postoje samo specijalisti i od njih se traži celokupna stručnost i samostalnost za sve intervencije vezane za njihovu specijalnost. Pored diplome koju dobiju (diplome specijaliste), da bi radili bez supervizora, lekari moraju posedovati i posebno uverenje da su samostalni u svom poslu. Ove diplome izdaju specijalistička udruženja, a ne Ministarstvo zdravlja, što je slučaj u većini drugih zemalja.