Kulminirati je glagol latinskog porekla, nastao od latinske reči clumen, koja u bukvalnom prevodu znači – vrh, a sam pojam znači: biti na vrhuncu, odnosno dostizati najviši položaj nečega. Prema definiciji, pojam kulminirati podrazumeva postizanje krajnjeg najvećeg cilja. Kada se za nekoga kaže da je kulminirao, znači da je dostigao najvišu tačku u npr. određenoj oblasti.
Ako se uzme u obzir politika, kulminacija se može naći u primerima polemike o državama i teritorijama. Na primer, u VI veku, Istočno Rimsko carstvo je kulminiralo za vreme vladavine Justinijana I, odnosno – dostiglo je svoj teritorijalni vrhunac.
Astronomija pod pojmom kulminacije podrazumeva prolazak kroz meridijan, odnosno pronalaženje zvezde kroz podnevak nekog mesta, kao i dolazak do njegove krajnje tačke. U astronomiji se razlikuju: gornja i donja kulminacija.
Pod gornjom kulminacijom se podrazumeva pronalazak nebeskog tela koje se kreće kroz podnevak nekog određenog mesta iznad horizonta, a donja kulminacija podrazumeva pronalazak određenog nebeskog tela koje se kreće kroz podnevak nekog određenog mesta ispod horizonta.
Cirkumpolarne zvezde imaju karakteristike i gornje i donje kulminacije iznad horizopnta, anticirkumpolarne imaju kulminaciju ispod horizonta, a sve ostale zvezde imaju gornju kulminaciju iznad horizonta, a donju kulminaciju ispod horizonta.
Književnost takođe upotrebljava termin kulminiranja, u kontekstu dramske etape, u kojoj predstavlja vrhunac odigravanja određene drame.
U kompoziciju dramskog dela spadaju: ekspozicija (uvod) – u ovom delu se predstavljaju likovi u drami, vreme i mesto drame i započinje početna radnja drame; zaplet – predstavlja deo dramske radnje u kojem se najčešće dešava sukob između junaka drame; kulminacija (vrhunac drame) – predstavlja najviše napet trenutak u drami i u ovom delu je neizvesno kako će se radnja drame završiti; peripetija (obrt) – predstavlja preokret koji usmerava radnju i ide ka raspletu dešavanja i rasplet – kraj dramske radnje kada se razrešavaju sva dešavanja.
U kulminaciji dramske radnje, glavni junak mora da bude jasan i kao ličnost i kao karakter. Kod gledaoca ne sme da postoji nikakav izraz sumnje kada je reč o glavnom junaku (njegova opredeljenost za dobro ili zlo) i on se time vodi da li će imati simpatije ili antipatije prema glavnom junaku.
