Pojam “kritika” vodi poreklo od starogrčkog izraza kritikē, odnosno francuskog izraza critique, što u prevodu znači – umeće procenjivanja. “Kritikovati” spade u glagol, poistovećen sa – ispitivati vrednosti, ocenjivati, pisati kritiku, kuditi, zamerati i slično. Kritičare pronalazimo u sferama umetnosti, muzici, filmu, pozorištu, kulinarstvu, književnosti, novinarstvu, ekonomiji, politici itd.
Sa ciljem da kritika koja se upućuje pojedincu bude sa očekivanim rezultatima, razna istraživanja su pokazala da je potrebno slediti određene radnje, u koje spadaju sledeće:
- Poželjno je kritikovati u privatnosti (bez doze ponižavanja osobe koja kritiku prima);
- Treba se pobrinuti da osoba koja se kritikuje, bude emotivno i psihološki spremna da kritiku primi;
- Ne treba kritikovati osobe, koje su u trenutnom stanju besa i ljutnje;
- Potrebno je kritikovati ponašanje, a ne direktno osobu (fokus se stavlja na nešto što je ta osoba uradila, a na njenu ulogu u tome);
- Ne treba pokazivati superiornost pri iznošenju kritike.
Kritika u psihologiji
Psihologija kritiku deli na: konstruktivnu (pozitivnu kritiku), koja ima za cilj poboljšanje stanja kritikovane osobe i na – deskrutivnu kritiku, koja je usmerena na “uništavanje” onoga koji se kritikuje. Konstruktivnom kritikom se postiže određeni cilj, odnosno željena promena u ponašanju osobe koja prima kritiku, dok destruktivna kritika ne dovodi do promene ponašanja osobe koja se kritikuje, već izaziva ljutnju, bes, konflikt ili otpor. Deskrutivnom kritikom se izbegava vređanje, stavlja se akcenat na poštovanje, a samim tim daje osobi mogućnost da promeni svoje ponašanje.
Prema istraživanjima psihologa došlo se do zaključka da se 98 % svake kritike svodi na ličnu kritiku, a samo 2 % na kritiku samog postupka. Veliki broj osoba ne umeju da se snađu kada primaju kritike, na primer od nadređenog na poslu, kolege, prijatelja ili partnera. Na optužbe u najvećem broju slučajeva, odgovaraju optužbama, poriču krivicu, ili čak idu u krajnost, da prihvataju na sebe veću odgovornost od one na koju su pozvani. Iz ovakvih razloga, jako je bitno naučiti kako se pravilno reaguje na kritiku i da se od konfliktne situacije napravi konstruktivna, čime se neće izgubiti samopoštovanje, neće se imati osećaj bespomoći itd.
Kritika svakoj osobi može da pruži novu ideju i način sagledavanja određene stvari. Kada se obrati pažnja na reči koje se čuju, a ne na samu kritiku, često se uviđa da je moguće izvući pravu ideju koja može dalje da se izgrađuje. Najčešća reakcija na kritiku je odbrambeni stav, nakon čega se čuje samo loš deo kritike. Zbog toga treba shvatiti da slušanje ljudi nosi posebnu vrednost i da se sa njom postaje aktivni slušalac. Ljudima kritike daju priliku da istraže svoje tendencije za usrećivanjem ljudi oko sebe. Odnosi između osoba koji se svode samo na odobravanje, mogu u najvećem broju slučajeva biti iscrpljujuće. Stoga, kada osobe prestanu samo sa odobravanjem, imaće osećaj slobode, a međusobni odnos će se ojačati. Posle primanja kritike, osobe ne bi trebale provoditi vreme u tumačenju iste, da bi razumeli šta je kritičar hteo da kaže, jer se time troši i vreme i energija. Stoga, treba poštedeti sebe i prihvatiti kritiku, takvu kakva je, čime se čuva i vreme i energija. Ovaj postupak predstavlja ujedno i jedan od najboljih rezultata prihvatanja kritike. U većini slučajeva, kritika povećava unutrašnju nesigurnost kod osobe koja je kritikovana. Ako ti problemi uspeju da se prevaziđu, doći će se do zaključka da kritika nije bila zlonamerna, nakon čega će se doći i na ideju da se uradi nešto po pitanju promene. Od same osobe zavisi da li će kritiku prihvatiti kao napad na ličnost ili kao konstruktivnu kritiku. Ako se sama kritika prihvati strogo sa emocijom tj. iracionalno, onda se ne razmišlja o racionalnim aspektima razgovora, već kritikovana osoba odmah traži samo netačnosti i preuveličava samu kritiku. Ovaj vid konverzacije najčešće ne vodi dobro i ka uspešnom ishodu.
Što se tiče same kritike, svedena je na najuži izbor saveta, sa ciljem da se reaguje na istu, na pravi način:
- Slušati sagovornika pažljivo;
- Znati se izviniti za svoj deo problema;
- Postavljati pitanja (u meri) da umirite sagovornika;
- Ne treba kritikovati “zauzvrat”, samo kritike radi;
- Trebalo bi naći nešto oko čega se oba sagovornika slažu;
- Treba proveriti da li vas je sagovornik sasvim dobro razumeo;
- Treba zajedno reći argumente, po kojima se razlikujete;
- Parafrazirati sagovornikove reči;
- Ako je potrebno, treba staviti do znanja u slučaju da vas je kritika pogodila;
- Poželjno je ponoviti isti razgovor nakon 48 sati.
Samu kritiku kao pojam je, kroz rečenicu, objasnio i Aristotel, a ona glasi: “Postoji samo jedan način da izbegnete kritike: ništa ne radite, ništa ne govorite i budite ništa”
