Ko ili šta je narator?

Narator je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči narrator, što u prevodu znači – pripovedač, pričalac, osoba sklona pripovedanju. Naratorom se smatra ona osoba koja izgovara tuđ tekst, a da pritom nije autor istog, a takođe može i da daje komentare na dokumentarne filmove.

Postoje tri vrste naratora:

  • narator koji govori kao da zna šta se sa određenim likovima dešava,
  • narator koji govori tekst u prvom licu jednine i
  • narator koji ima ulogu posmatrača i govori činjenice (iz ugla svedoka).

Naracija se kao termin javlja od nastanka radija, zvučnog filma i televizije. Naracija sagledana sa umetničkog aspekta predstavlja umetničku formu koja se uglavnom oslanja na glumu. U pozorištu, pak, glumci mogu biti angažovani za uloge, u raznovrsnim situacijama. Glumci se školuju i za uloge naratora, pri čemu postoje vidne razlike između naratora u igranoj i dokumentarnoj formi. Naratori u pozorištu se takođe razlikuju od naratora na filmu, a obe vrste naratora vidno odstupaju od uloge naratora na televiziji. Osnovni elementi naracije su:

  • glas,
  • govor,
  • jezik i
  • izgovorene reči.

Narative se mogu pronaći u različitim formama, kao što su usmeni ili pisani jezik, gestovi, muzika, slike i slično. Temeljima naratologije se, između ostalih, smatraju sledeća dela: “Morfologija bajke” (Vladimir Prop, 1928. godina), “Strukturalna antropologija” (Klod Levi – Stros, 1958. godina), kao i radovi Cvetana Todorova, Žerara Žereta, Rolana Barta, Simona Četmena i drugih.

Naratori na filmu

Uloga naratora na filmu se može smatrati, na neki način, i tehničkom, jer je on izvan priče i sa tog stanovišta i pozicije izveštava gledaoca o određenim događajima, radnjama i likovima. Na filmu se razlikuju – stvarni i podrazumevani narator, ali ova gruba podela dovodi i do raznih nedoumica. Naime, postoje filmovi u kojima se ne stiče utisak da neko (skriven ili ne) pripoveda priču, već se događaji odvijaju u slikama. Stvarni, tj. glasovni naratori se u većini slučajeva pojavljuju na početku filma, kada gledaocima daju podatke filma, odnosno, govoreći prave uvod u radnju filma.

Naratori u pozorištu

Tek u XX veku, narator na pozorišnoj sceni dobija zapaženije mesto, a “Teatro di narrazione” (Narativno pozorište) je nastalo krajem XX veka u Italiji. Tamo su se naratori i glumci, na sceni, spajali u jednu ulogu. U narativnom pozorištu ne postoji radnja, kao ni bilo kakva vrsta fizičke aktivnosti glumca. Narator uglavnom govori dok sedi, nema kod sebe nikakve rekvizite, a scenografiju čini samo svetlo koje osvetljuje glumca. Za prvu predstavu odigranu na ovakav način, smatra se predstava “Misterija Bufo”, Darija Foa iz 1969. godine.