Kleptomanija je pojam, nastao od sintagme dve grčke reči: kleptein, što u prevodu znači – krasti i mania, što znači – manija, a generalno je definisan kao patološki nagon za krađom. Kleptoman se definiše kao osoba koja u sebi nosi bolestan nagon za krađom, odnosno osoba koja boluje od psihičkog poremećaja – kleptomanije.
Kleptomanija kao bolest je nadaleko poznata i obuhvata nagon za krađom, s’ tim što ukradena roba ne mora da ima vrednost ili da bude od koristi, ali sama bolest spada u ređe mentalne poremećaje. Klasična kleptomanija nije toliko česta, a sam pojam je ušao u čestu upotrebu i postao poznat, jer se ljudi pozivaju na ovaj psihički poremećaj, a ustvari kradu iz koristi, čime pravdaju svoje kriminalne postupke.
Kleptomanija, uglavnom počinje da se javlja u ranom pubertetu i traje do kasne adolescencije, ponekad i ceo život, a češća je kod ženskih, nego kod muških osoba. Psihološka istraživanja pokazuju da je kleptomanija deo opsesivno – kompulzivnog poremećaja (40 – 60 % slučajeva), zatim poremećaja raspoloženja ili vrsta zavisnosti. Kleptomanija je klasifikovana kao poremećaj kontrole nagona, što znači da žrtva nije u stanju da savlada želju da ukrade. Uzroci kleptomanije su najčešće nesređeni porodični odnosi, nizak stepen samopoštovanja, kao i seksualno nezadovoljstvo. Sam poriv se javlja naglo, a nakon krađe, kleptoman oseća ujedno i zadovoljstvo i krivicu (da se ukradeno vrati). Kleptomanija se može manifestovati i kao posledica nekih povreda mozga (nedostatka hemijskih sastava – neurotransmitera koji je odgovoran za stvaranje serotonina). Serotonin je odgovoran za dobro raspoloženje, a njegovo smanjenje dovodi do npr. impulsivnog ponašanja. Prema američkoj klasifikaciji, kleptomanija se vodi kao dijagnoza pod šifrom F63.2.
Kleptoman uglavnom ukradene stvari krije, baca ili vraća (u tajnosti), ali retko ih preprodaje da bi imao neke koristi od njih. U većini slučajeva, kleptomani imaju dovoljno svojih novčanih sredstava da istu (ukradenu) stvar i kupe, ali u sebi nose pomenuti nagon zadovoljstva ukoliko istu ukradu. U najefikasniji način lečenja kleptomana od pomenutog psihičkog poremećaja (kleptomanije) je psihoterapija, koja je u većini slučajeva dugotrajan proces. Ona može biti efikasna u ublažavanju poremećaja, ali problem je u tome što većina kleptomana ne traži pomoć stručnjaka, izuzev u slučajevima kada su uhvaćeni na delu (u krađi) i direktno upućeni psihijatru. Iz tog razloga, veoma je važno učestvovanje i same porodice, u prevazilaženju problema. Samo lečenje kleptomanije se sprovodi kognitivno – bihevioralnom terapijom, sa ciljem da se nauče novi modeli ponašanja. Upotreba lekova se takođe uključuje, u koje spadju najčešće – stabilizatori raspoloženja, inhibitori serotonina, antagonisti opioda i slično. Pre same krađe, kod kleptomana raste subjektivni osećaj napetosti, za vreme samog čina krađe, javlja se osećaj zadovoljstva, užitak i olakšanje, a nakon krađe kod pojedinih kleptomana se javlja i osećaj krivice. Kleptomani su često i zavisnici adrenalina. Istraživanja pokazuju da od ukupnog broja kradljivaca, samo 5 % nosi status kleptomana. Za razliku od profesionalaca u krađi, kleptomani uglavnom to rade samostalno.
Profesor psihijatrije sa Univerziteta u Njujorku, Dr Norman Sušmen, međutim, tvrdi da je kleptomane gotovo nemoguće izlečiti, da su terapije često beskorisne i da će te osobe nastaviti sa krađom, čak i ako ih više puta uhvate na delu. Svakako, pojedini stručnjaci ne odbacuju mogućnost da pojedini lekovi imaju efekta u lečenju kleptomanje. Statistike u Americi potvrđuju da od kleptomanije (u Americi) boluje 1,2 miliona ljudi, a da kleptomani izvrše od 4 – 10 % krađa.
