Pojam kalkulus se najčešće upotrebljava u medicini, a podrazumeva kamen u mokraćnom sistemu ili bubrezima i značenje mu je – kamičak, kamenčić.
Kalkulus u bubregu je, prema pojedinim izvorima, prvi put zabeležen pre više hiljada godina, a sam proces vađenja kalkulusa iz bubrega je poznato kao jedna od najstarijih hirurških zahvata. Primer za to je otkriće iz Egipta, u El Amrahu, iz 1901. godine. Tada je u karlici drevne egipatske mumije iz 4800. godine pre nove ere nađen kalkulus. Takođe, u spisima koje su iza sebe ostavili Hipokrat, Galen, Celz, Aretej i njihovi sledbenici postoje i zapisi upravo o načinu lečenja kalkulusa. Hipokrat piše o bubrežnoj koliki kod kalkulusa kao „bol koji započinje u bubregu i širi se prema skrotumu (mošnici), i preporučuje terapiju sa primenom toplote na bolno mesto (na početku), a kada otok nestane, savetuje da se isprazni gnoj (primena incizije) i primeni davanje sredstava za izmokravanje, da bi se izbacio nastali pesak. Takođe, arapski lekari (Avicena i Serapion) iz XI veka, prvi spominju vađenje bubrežnih kalkulusa – rezom u lumbalnom delu tela.
Kakulusi u mokraćnim sistemima nastaju usled narušavanja ravnoteže u samom mokraćnom sistemu. Svrha bubrega je da čuva vodu, a takođe i da izluči materije koje su slabo rastvorljive u vodi. Kada mokraća bude prezasićena nerastvorjivim supstancama, formiraju se kristali, koji vremenom narastaju i postaju kamen, odnosno kalkulus.
Nefrolitijaza
Nefrolitijaza (nefrolithiasis, lat.) podrazumeva proces formiranja kalkulusa u bubrezima. Ovaj pojam je grčkog porekla i izveden je od grčkih reči – nephros, što znači – bubreg i reči lithos – kamen. Urolitijaza (urolithiasis, lat) podrazumeva formiranje kalkulusa u mokraćnom sistemu. Pojam je latinsko – grčkog porekla, izveden od latinske reči urina, što znači mokraća i grčke reči lithos – kamen. Ove bolesti leči nefrolog, a pojava kamena u bubrezima i mokraćnim kanalima ili bešici se naziva nefrolitijaza, već pomenuta.
Do nefrolitijaze dolazi usled smanjenog unosa tečnosti i povećanog unosa proteina (najčešće životinjskog porekla), soli, belog šećera. Bolest je zastupljena i kod osoba koje imaju infekcije mokraćnog dela ili razne vrste oboljenja istog, uvećanu prostatu (kod osoba muškog pola) i slično. Takođe, faktori rizika mogu biti i određeni poremećaji metabolizma i endokrinog sistema, genetska predispozicija, određena oboljenja creva, određena sistemska oboljenja (Chronova bolest i slično).
Kakulus u bubregu se može stvoriti čak i za nekoliko dana, a sami kalkulusi se sastoje od soli kalcijuma, mokraćne kiseline i cistina. Sastavljeni su od kristala – kalcijum oksalata ili kalcijum fosfata. U periodui dok kalkulusi rastu, osobe ne osećaju nikakve bitne tegobe, čak se u najvećem broju slučajeva otkriju slučajno, prilikom rendgen snimka bubrega. Međutim, kada se kalkulusi oslobode, oni ulaze u mokraćni kanal i tada osoba oseća bol, ponekad čak i krvarenje prilikom mokrenja. Bol se javlja postepeno (pretežno u lumbalnom delu), traje od 20 – 60 minuta, dok ne postane toliko jak kada je potrebno hitno reagovati i javiti se lekaru (nefrologu). Kalkulus koji je smešten u zidu mokraćne bešike može uzrokovati smetnje pri mokrenju (peckanje, svrab, krvarenje). Većina kalkulusa koji su manji od 0,5 cm (u prečniku), spontano prolaze kroz mokraćni kanal. Osobe sa ovim problemom bi trebale da uzimaju dovoljno tečnosti (u proseku dnevno da izluče više od 2 litra mokraće), da izbegavaju sok od grejpfruta (jer on uzrokuje stvaranje kamenca), da izbegavaju slanu hranu i slično.
Kod osoba koje imaju kamen sastavljen od kalcijum oksalata, ne preporučuju se spanać, zelje, grašak, boranija, cvekla; kod osoba koje imaju fosfatni kamenac ne preporučuje se riba, žumance, mleko i mlečni proizvodi, a kod uratnih kamenaca trebalo bi da se izbegava crveno meso, grašak, boranija, pasulj, kikiriki i pečurke. Kalkulusi po veličini mogu da variraju od malih kristala veličine zrna peska, pa sve do kamenja veličine manje loptice. Kamen u bubregu se u večini slučajeva spontano oslobađa iz tela putem izmokravanja (zavisno od njegove veličine i broja). Međutim, ako mu je veličina veća od nekoliko milimetara, može doći do začepljenja uretera i zastoja u izlučivanju mokraće iz bubrega, što dovodi do jakih bolova (tzv. bubrežne kolike). Od bolesti kalkulusa u mokraćnim kanalima ili bubrezima, prema statistici, najčešće oboljevaju muškarci, starosti od 30 – 50 godina života, a u poslednje vreme, ove bolesti imaju sve više i osobe ženskog pola, pa čak se može pojaviti i kod dece.
Nove tehnike, što se tiče vađenja kalkulusa počele su da se primenjuju početkom 1520. godine, s’ tim što je operacija sa sobom nosila rizik. 1878. godine je američki hirurg Henry Jacob Bigelow (1818 – 1890), otpočeo novu tehniku vađenja kalkulusa i stopa smrtnosti je pala sa oko 24 % na 2,4 %. Do 1980. godine ovi zdravstveni problemi su se sve češće javljali među populacijom i bolesnici su bili lečeni invazivnim hirurškim procedurama. Lečenje primenom ekstrakorporalne litotripsije je 1980. godine uvela firma „Dornije Medicinska Tehnika“, čime je ova tehnika lečenja ušla u širu upotrebu. Neke od poznatijih istorijskih ličnosti, koji su se nosili sa pomenutim zdravstvenim problemom, bili su – Napoleon I Bonaparta, Napoleon III Bonaparta, Petar Veliki, Luj XIV, Džordž IV, Oliver Kromvel, Mikelanđelo Buonaroti, Bendžamin Franklin, Frensis Bekon, Isak Njutn, Džordž Eliot, Samjuel Paps, Herman Bole, Lindon Džonson i drugi.
