Heuristika je pojam grčkog porekla, nastao od grčke reči evriskin, što u prevodu znači: naći, otkriti, pronaći. Ovaj pojam se retko koristi u kolokvijalnom govoru, a predstavlja nauku o metodama i principima pronalaženja nečeg novog.
Heuristika kao nauka koristi informacije koje su lako dostupne, čija primena nije strogo određena za rešavanje problema, koje je bazirano na društvu. Ova nauka koristi metode koje ubrzavaju proces pronalaženja rešenja u određenim situacijama, a najviše u onim situacijama u kojima nije izvodljivo sprovođenje detaljnog istraživanja.
Pomoću heuristike može se doći do rešenja na osnovu korišćenja nagađanja, pokušaja, greški i slično.
U začetnike i najznačajnije istraživače u oblasti induktivnog zaključivanja, odlučivanja i heuristike smatraju se – D. Kahneman, P. Slović i A. Tversky. Oni su pokazali da u određenim delovima zaključivanja, velika većina ispitanika pravi iste greške, a koji nisu vezani za umor ili nedostatak pažnje.
Savremena filozofija, heuristiku uzima sa rezervom, jer mnogi savremeni filozofi smatraju da ona predstavlja proces koji može rešiti određenu vrstu problema, pri čemu nema garancije da je rešavanje istog uspešno. Osnovni cilj heuristike je da se brže dopre do rešenja koje je dovoljno prikladno problem koji se rešava.
Heuristika u informacionoj tehnologiji je tehnika rešavanja, kada se brže od klasičnih metoda nalazi rešenje, odnosno, klasični metodi ne mogu da nađu tačno rešenje. U ovoj oblasti, sreće se izraz – “heuristički algoritmi”, koji predstavljaju algoritme nastale eksperimentima u svrhu dobijanja pravog rešenja. Osnovna osobina heurističkih algoritama je da mogu približno rešiti probleme koji su veoma složeni.