Gastropareza je grčki termin i predstavlja oblik neuropatije, koja ometa pravilan rad želuca i creva, zbog čega oni postaju manje funkcionalni u eliminisanju sadržaja u crevima, kada dolazi do paralize creva. Kako mišići i nervi u želucu ne funkcionišu pravilno i time sprečavaju pražnjenje želuca, tako dolazi do bola u želucu, mučnine i povrćanja. Normalni mišići u želucu, koji pravilno rade se grče i potiskuju hranu u dvanaestopalačno crevo, a kod gastropareze mišići se ne grče, pri čemu dolazi do pomenute bolesti.
Ova bolest se često ne dijagnostikuje na vreme i danas je sve češća kod osoba koje boluju od Dijabetesa tipa 1. Nesavesna kontrola dijabetesa može dovesti do oštećenja nerava očiju, bubrega i stopala, uključujući i nerve u želucu. Prvi simptomi ove bolesti su, pre svega, praćeni bolom i nadimanjem stomaka, gorušicom, mučninom i povraćanjem, gubitkom apetita, razmnožavanjem bakterija u želucu, a nekada se javlja i opstipacija.
Do gastropareze dolazi uglavnom kada je želudačni nerv (Vagus) oštećen, a dijabetes najbrže oštećuje ovaj nerv i uzrokuje gastroparezu. U faktore rizika spadaju gastroezofagealna refluksna bolest (GERB), uzimanje lekova kao što su antiholinergici, virusna infekcija, hormonski poremećaji, anoreksija ili bulimija, izloženost zračenju ili hemoterapiji. Insulin kao osnovni medikament za snižavanje šećera u krvi pomaže u obaranju glukoze, ali njegovo dejstvo se ne može u potpunosti ispoljiti, jer se želudac prazni. Kada se želudac isprazni u potpunosti, nakon nekoliko sati, nivo šećera u krvi raste, jer je dejstvo prošlo.
Gastropareza se dijagnostikuje Urea izdisajnim testom (izdisajnim testom praznog želuca), koji predstavlja jednostavnu analizu kojom se bolest najbrže otkriva. Analizu je najdelotvornije sprovesti ujutru, na isparžnjen želudac. Ovim testom se prati, a potom i potvrđuje brzina pražnjenja želudačnog sadržaja, odnosno meri se količina ugljen dioksida u zadahu obolele osobe. Po dijagnostikovanju gastropareze, najbolje je lečenje sprovesti odmah, jer svako dalje odlaganje terapije i lečenja dovodi do većih problema, za početak gubljenja kilograma, a kasnije i ostalih težih problema. Za ublažavanje tegoba bolesti preporučuje se redovna konsultacija sa nutricionistom, uz redukovanje ishrane i kontrolu i praćenje glikemije.
Pacijenti koji imaju dijagnozu gastropareze bi trebali da jedu češće, a manje (6-8 manjih obroka tokom dana) da bi se olakašao rad digestivnog sistema. Veća količina biljnih vlakana usporava pražnjenje želuca, pa bi pacijenti trebali izbegavati unos ovsenih pahuljica, voća i semenki, a u organizam unositi integralne žitarice, maslinovo ulje, povrće i jezgrasto voće. Preporučuje se i unos tečnosti između obroka, kao i redovna fizička aktivnost (šetnja nakon obroka, joga, pilates itd.). Treba izbegavati obroke koji su obilni, začinjeni i teže vrste jela, a punomasno mleko je preporučljivo zameniti mlekom u prahu. Potrebno je izbaciti konzumiranje svih vrsta alkohola i cigareta. Kod dece se ova bolest javlja kao posledica gastroenteritisa (infekcije i zapaljenja sluznice želuca), u periodu od 6. meseca do prve godine života, i prolazi spontano, bez ozbiljnijeg terapijskog pristupa.
Posebna terapija kod lečenja gasteropareze ne postoji, tako da je sve usmereno ka ublažavanju simptoma bolesti. Osobe koje sumnjaju da boluju od gasteropareze se javljaju gasteroenterologu, koji različitim metodama dijagnostikuje bolest. Za početak se radi endoskopija gornjeg gastrointestinalnog trakta, odnosno EGDB (ezofagogastrodudenoskopija). Takođe je obavezno praćenje nivo šećera u krvi, gde glukoza treba biti manja od 11 mmol/lit. Od lekova se uzimaju one vrste koje stimulišu grčenje mišića u želucu, a uz to redukuju mučninu i sprečavaju povraćanje. Samo kod najtežih slučajeva se pribegava hirurškom zahvatu, kada se, u slučaju da lekovi ne pomažu, radi hirurška ugradnja gastričnog pejsmejkera, radi stimulisanja pravilnog funkcionisanja želuca. Aparat se ugrađuje u stomak laparaskopskim putem, nakon čega želudac pravilno funkcioniše i saniraju se svi dotadašnji problemi.
