Fraktura (fractura, lat.) je pojam iz oblasti medicine, koji predstavlja sinonim za slomljenu kost, a sam pojam se opisuje kao tzv. „oblik zelene grane“, jer prelom kosti ide uglavnom koso u odnosu na njenu osovinu.
Grana medicine koja se bavi frakturom kosti se naziva ortopedija, a fizijatrija (fizikalna medicina) se bavi oporavkom preloma kostiju i njihovom rehabilitacijom.
Postoje dva osnovna tipa fraktura: jednostavna i komplikovana fraktura. Jednostavna fraktura (zatvoren prelom) podrazumeva prelom kod kojeg ne postoji veza između površine kože i kosti koja je slomljena, a komplikovana fraktura (otvoren prelom) podrazumeva postojanje rane na površini kože, koja se nalazi na samom mestu preloma.
Kod komplikovanih fraktura, mogućnosti dobijanja infekcije su mnogo veći i one teže zarastaju, a neki oblici ovakvih fraktura mogu biti namenjeni i operativnom zahvatu. Pored ove najosnovnije podele, frakture se dele i na:
- poprečne frakture – kod kojih se prelom proteže širinom kosti,
- spiralne frakture – tzv. spiralni prelomi,
- ukošene frakture – kod kojih prelomna linija razdvaja kost pod uglom,
- nepotpune frakture – kod kojih prelom ne ide celom debljinom kosti, već kao napukla kost, tzv. zelene grane i
- kominutivne frakture – kod kojih je kost izlomljena na više delova.
Prema kriterijumu uzroka koji je izazvao prelom kosti, frakture se dele na: traumatsku i spontanu frakturu.
Traumatska fraktura (fractura traumatica, lat.) predstavlja prekid kontinuiteta kosti ili hrskavice koji je izazvan delovanjem mehaničke sile.
Spontana fraktura predstavlja prekid kontinuiteta kosti ili hrskavie koji je nastao kao posledica neke od bolesti.
Prema kriterijumu stanja kontinuiteta kože nakon preloma, razlikuju se: otvorene i zatvorene frakture.
Otvorene frakture (fractura aperta complicata, lat.) podrazumevaju direktan kontakt prelomljene kosti sa spoljašnjom sredinom, a zatvorene frakture podrazumevaju očuvanu kožu iznad preloma.
Prema kriterijumu težine preloma, razlikuju se: složene (segmentarne) i proste frakture (fisure). Složene frakture obuhvataju oštećenje kosti na dva ili više mesta, oni mogu biti dvostruki ili višestruki i najčešće se javljaju na dugim delovima udova. Proste frakture se karakterišu bez odvajanja prelomljenih segmenata kostiju, a tu spadaju i prelomi kod kojih odvajanje i dva fragmenta kosti.
Prema kriterijumu dejstva mehaničke sile, razlikuju se: neposredne (direktne) i posredne (indirektne) frakture. Neposredne frakture nastaju na mestu delovanja mehaničke sile, u slučajevima kada je energija udarca dovoljno velika da nadjača otpornost koštanog tkiva. Posredne frakture nastaju kada sila deluje na udaljenom mestu od dejstva mehaničke sile i izaziva savijanje kosti i ona se uglavnom odnosi na padove sa visine i u saobraćajnim udesima.
Prema kriterijumu stanja kontinuiteta kosti, razlikuju se: potpune i nepotpune frakture. Potpune frakture se karakterišu potpunim kontinuitetom kosti u čitavoj njenoj debljini i dužini. Nepotpune frakture su one kod kojih kost nije prekinuta u potpunosti, a ovakve frakture se mogu manifestovati, napuknućem (infractio, lat.), odlomom (fragmentum, abris fractura, lat.) i pukotinom (fissura, lat.).
Prema kriterijumu mehanizma nastajanja, razlikuju se: fleksione (poprečne), spiralne i avulzijske frakture. Fleksione frakture podrazumevaju posledicu direktnog udara, spiralne fraktura su najkarakterističnije za padove, a avulzijske frakture uglavnom nastaju na pripojima mišića gde prilikom dejstva sile dolazi do otrgnuća kosti i najčešći su kod ljudi koji se bave sportom.
Prema kriterijumu međusobnog položaja fragmenata polomljene kosti, razlikuju se: impaktirane frakture (fragmenti polomljene kosti su utisnuti jedan u drugi), frakture sa dislokacijom (postoji pomak između fragmenata polomljene kosti), frakture sa dislokacijom u širinu ili stranu (nema promena u dužini kosti, već ima pomaka u stranu koštanih fragmenata), fraktura sa dislokacijom u dužinu (postoji promena, odnosno pomak u dužini kosti), fraktura po osovini (među glavnim fragmentima polomljene kosti postoji određeni ugao) i fraktura sa rotacijom fragmenata (postoji rotacija fragmenata preloma oko uzdužne osovine kosti).
Prema kriterijumu anatomske visine preloma kosti, razlikuju se: frakture u visini zgloba (nalaze se u proksimalnom ili distalnom delu kosti, vanzglobne frakture, zglobne, unutarzglobne i frakture difuzije kosti.
Fraktura kao udružena mehanička povreda se karakteriše oštećenjem mekih tkiva i prekidom kontinuiteta kosti (fractura osseum, lat.) ili hrskavice (fractura cartilaginis, lat.).
Svi prelomi mogu nastati kao posledica povrede, ali i kao posledica raznih vrsta oboljenja vezanih za koštano tkivo. Težina preloma umnogome zavisi od broja prelomljenih kostiju i od vrsta preloma.
Fraktura kosti se najpreciznije može utvrditi rendgenskim pregledom, odnosno napravljenim snimkom polomljene kosti. Oporavak pacijenta posle frakture zavisi od ozbiljnosti povrede, te može potrajati i do nekoliko meseci.
Prelomi su ćešći kod starije populacije iz razloga što je većina njih obolela od osteoporoze, a prelom kuka se svrstava u jedan od najznačajnijih uzroka mortaliteta kod starije populacije.
Rizik od infekcije prilikom fraktura kosti je veoma velik i uglavnom do toga dovode anaerobni mikroorganizmi. Takođe, ozbiljnost infekcije zavisi i od vrste bakterija koje su uzročnici mogućih zagađenja.
Zarastanje fraktura predstavlja veoma kompleksan proces i podrazumeva stvaranje koštanog tkiva sa sukcesivnim promenama u toku samog procesa. Ovaj proces ima za cilj ponovno spajanje razdvojenih delova kostiju. Samo koštano tkivo ima osobinu da se prirodno samoobnavlja, a to predstavlja povratak skoro embrionalnom razvojnom stadijumu. Da bi započelo zarastanje frakture, neophodno je nameštanje kostiju jedna uz drugu, uz fiksaciju.
Faze koje čine normalan proces reparacije i proces zarastanja preloma su sledeće:
- faza formiranja hematoma i inflamacije,
- faza formiranja granulacionog tkiva,
- faza membranozne i enhondralne osifikacije i
- faza remodelinga.
Metodi koji su najčešći u nameštanju fraktura obuhvataju: zatvorenu repoziciju (kost se dovodi u normalan položaj bez hirurškog zahvata), otvorena repozicija (obuhvata operaciju prilikom koje se pristupa frakturi) i održavanje kostiju u normalnom položaju.
Da bi se obezbedilo da delovi slomljene kosti ostanu u pravilnom položaju koriste se sledeći načini: primena gipsanog zavoja, uključenje sistema tegova koji se pričvršćuju na ud kako bi se kost izravnala, primena metalnih šrafova, žica koja se obavija oko fragmenata, postavljanje metalnih šipki i koštani kalemovi.
Osnovni simptomi kada dođe do frakture kosti obuhvataju sledeće karakteristike: mesto frakture je oteklo, podliveno je krvlju i deformisano je, a bolovi su uglavnom jaki i pojačavaju se pritiskom na polomljeno mesto.
Prema podacima kojima raspolaže poslednjih godina, statistika govori o tome da u 5 do 10 % slučajeva frakture kosti dolazi do nezarastanja preloma. Na primer, kod otvorenih preloma potkolenice taj procenat iznosi 60 %, a što se ratne hirurgije tiče i do 67 %.