Fikcija je termin koji označava zamišljenu stvar, odnosno jednostavnije rečeno – izmišljotinu. Nastao je od latinskih reči – fingere, što znači izmisliti i fictio što znači izmišljotina.
Fikcija generalno predstavlja pričanje priča koje nemaju svoje potvrđene činjenice, odnosno izmišljeno pričanje i naracija, s’ tim što te izmišljotine i priče mogu uključivati i stvarne događaje i mesta. Fikcija se može predstaviti kao: pismena i usmena.
U psihologiji, fikcija je izmišljena stvar, odnosno mentalni proizvod koji u suštini ne postoji, ali poseduje određene doze apstraktne istine sa stvarnošću, dok u umetnosti i književnosti, fikcija podrazumeva način predstavljanja zamišljenih događaja i suprotna je onoj umetnosti ili književnosti koja se zasniva na stvarnosti. Fikcija u filozofiji je zasnovana na vezniku „kao da“ („als ob“, Vaihinger), i podrazumeva misaono sredstvo za objašnjavanje određenih teza, na primer „ stvar po sebi“ (Kant). Svođenje filozofskih svesti i svih njenih kategorija u jedan skup fikcija dovodi do fikcionalizma.
Fikcija u pravu
Knjigu „Pravna fikcija“ ispisao je Lon L. Fuller, u kojoj je istakao to da je fikcija zapravo lingvistički fenomen. Što se pravne fikcije tiče, ona se proseže na sve delove pravnih aktivnosti, ali i pored toga to nije donelo pravnoj struci neke određene i vidljive neugodnosti.
Fiktivni pravni posao je pravni posao koji se stvarno ne zaključuje, već se samo stvara privid o njegovom postojanju. Zbog toga fiktivni pravni posao ne proizvodi nikakva pravna dejstva, odnosno smatra se da nije ni zaključen. Fiktivni pravni poslovi se preduzimaju u cilju izigravanja zakonskih ili ugovornih obaveza (na primer – fiktivna prodaja imovine da bi se ostvarila slika o neposedovanju iste i tako ostvario neki benefit). Fiktivni pravni poslovi su ništavi, o čemu sud i državni organi vode računa poštujući pravila i radeći po službenoj dužnosti. Ne postoje rokovi za proglašavanje fiktivnog pravnog posla ništavim. Svako može da ukaže sudu na ništavost fiktivnog pravnog posla.
