Fijaker

Fijaker je termin, nastao od nemačke reči fiaker, a predstavlja bečki naziv za registrovane dvoprežne kočije koje su nekada spadale u javni prevoz. Fijakeri su se razlikovali od neregistrovanih tzv. Janških kočija (Janschky – Wagen) i jednoprežnih kočija (Comfortables). Ovaj termin se u nemačkom govornom području koristi danas još samo u Bavarskoj i Austriji, zatim u Češkoj, Mađarskoj, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, dok se u ostalim delovima (naročito, nemačkog govornog područja), ovaj isti pojam zamenio nazivom – Droschke.

Fijaker se kao reč prvi put pojavila u XVIII veku, u Beču, ali sama reč je “došla” 1662. godine iz Pariza. U Parizu se, ispred hotela “Saint Fiacre” (ulica – Rue de Saint Fiacre), nalazilo mesto gde su stajale kočije za najam, trgovca Nicolasa Souvagea, te su Parižani te kočije, zbog ulice i hotela ispred kojih su se nalazile, nazvali – fijakeri.

Prva licenca za fijaker je izdata u Beču 1693. godine, a već 1790. godine, kada je uveden propis registracije vozila, na ulicama je bilo 700 fijakera, dok je u period od 1860. – 1908. godine, bilo preko 1000 fijakera. Vozači fijakera su bili posebno jedinstveni i nisu mogli ostati neprimećeni na bečkim ulicama, zbog zviždanja i pevanja tokom vožnje svojih fijakera. Imali su i svoj godišnji skup u vidu bala (Fiakerball), koji se održavao na Pepelnicu, i predstavljao je jedan od većih bečkih društvenih događaja. Zanimljiva je činjenica ta, da je pomenuti bal, ovekovečio, u svojoj operi “Arabella” – Richard Strauss, u liku devojke Fiakermilli (najlepše devojke bala). U današnje vreme, fijakeri predstavljaju popularnu turističku atrakciju Beča, a statistike navode da ih je 1997. godine bilo registrovano 100. Prema bečkom zakonu, od 1984. godine i žene su dobile dozvolu za upravljanje fijakerima, a od 1998. godine, svi fijakeristi moraju da poseduju posebnu vozačku dozvolu namenjenu samo za upravljanje fijakerom.

Fijakeri su takođe bili, a i ostali popularni i u ostalim zemljama (naročito na prostorima bivše Austrougarske), tako da se mogu i danas naći i u Pragu, Budimpešti, Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu i Petrovaradinu, Zemunu, Subotici, Temišvaru, Beogradu, ali u malom broju i ponajviše kao turistička atrakcija, koja otkriva duh prošlih vremena. U Zagrebu je, na primer, poslednji fijaker bio u upotrebi sve do početka 1960. godine, stajalište mu je bilo ispred Glavne železničke stanice, i njime je upravljao izvesni Trnjanin. Tek posle 1990. godine, Zagrebčani su dobili želju da fijaker uvedu kao deo turističke atrakcije grada (po uzoru na Beč), od kada se fijaker vozio po Gornjem gradu, a vozio ga je Josip Habric sve do svoje smrti, 2000. godine. U Novom Sadu su se fijakeristi mogli videti sve do početka 1970. godine, a u Beogradu sve do početka 1960. godine. Simbol fijakera je svakako bio i ostao grad Sombor, zbog pesme “Fijaker stari”, a i zato što je u Somboru živeo i poslednji fijakerista Sanko Milutinović, od milošte zvani – čiča Duco (koji je umro 2000. godine). U Skoplju su fijakeri takođe bili atrakcija, i zvali su se “pajtoni”.