Entuzijazam je starogrčki pojam koji označava – „stanje čoveka punog Boga“, čoveka oduševljenog nekom idejom, čoveka preterano predanog nekom poslu, ideji – zanesenjaka. Danas, u kolokvijalnom značenju, pojam entuzijasta se najčešće tumači kao osoba koja pokazuje nekritično oduševljenje za nešto. To oduševljenje karakteriše potpuno odsustvo materijalističog motiva. Osnov posvećenosti nečemu je ostvarivanje neke sopstvene percepcije o nečemu, izraz romantičarske zanesenosti, porodičnog vaspitanja i drugo.
Entuzijazam proizilazi iz sampouzdanja, stabilnosti i vere u sebe. Stiče se još u najranijem detinjstvu, imajući pre svega podršku roditelja i „vetar u leđa“, jer ono što čoveka najviše motiviše, daje mu inspiraciju i podržava je upravo stabilna porodica. Ispunjenost u životu stvara se kroz uživanje u malim stvarima. Sve što u životu poželimo učiniti, sastoji se od sitnih koraka koji stabilno idu ka cilju, a održavati ravnotežu sa svojim trenutnim mogućnostima predstavlja osnov samopouzdanja. Entuzijasti, na sve u životu gledaju sa poletom i optimistički, ma kako to na prvi pogled izgledalo. Hrabro i snažno prihvataju najteže izazove i sa sigurnošću ih završavaju. Čak ni u poslu, oni ne isključuju entuzijazam. Svaki posao obavljaju ne gubeći dobro raspoloženje i optimizam, a teške, ponekad i bezizlazne situacije gledaju iz pozitivnog ugla, ne gubeći elan. Entuzijazam i posvećenost poslu kanališu na pravi način, da bi postigli cilj. Imaju na umu da gubitak entuzijazma u gotovo svim sferama života vodi u nove gubitke, te u sebi uvek nose želju ka ostvarenju cilja.
U društvenim epohama u kojima sticanje profita opredeljuje suštinu društvenih odnosa (kapitalizam), nema mnogo prostora za iskazivanje entuzijazma. Sistem je postavljen po principu polarizacije između nosioca – vlasnik kapitala, s’ jedne strane i radnika, koji u tom odnosu radi za tačno određenu naknadu. U sistemu gde se i vrednost života određuje po principu ponude i potražnje, profit je lajt motiv – oko njega se vrti sve.
Entuzijazam je svoj „procvat“ doživeo u zemljama ranog socijalizma, odnosno među društveno odgovornijim pojedincima i grupama koji su , u ideji socijalizma našli način da se kroz rušenje klasne nejednakosti izbore za socijalnu pravdu i bolji život uopšte. Plemeniti cilj borbe, pri tome, opravdavao je često neplemenite metode i sredstvo borbe. Tako je, na krilima zanosa armije entuzijasta, pre svega u okviru socijalno ugroženih slojeva, podignuta čitava infrastruktura u novoformiranim socijalističkim državama tzv. Istočnog bloka – izgrađene i obnovljene saobraćajnice, fabrike, škole i drugo, tako što je aparat nove vlasti, zapravo, demagoški indoktrinirao omladinu, ubedivši je da sve to radi za ostvarivanje klasne jednakosti i ostalih marksističkih principa. Kako je socijlalizam relativno brzo počeo da pokazuje svoju mračnu (ili je možda bolje reći: pravu) stranu, došlo je do društvenih turbulencija, u drugoj polovini XX veka, naročito nakon rušenja Berlinskog zida. Ti potresi su suštinski promenili političku sliku, pre svega u Evropi – ukidanjem države kao neprikosnovenog titulara prava svojine, odnosno uvođenjem privatne svojine, nužno se reaktivirala polarizacija između vladajućeg političkog aparata i radničke klase. U sistemu tržišne privrede, borba za opstanak je nadjačala romantičarski pristup stvarnosti.
Danas se retko može sresti neko ko se za uloženi trud zadovoljava samo nekim vidom društvenog priznanja. Pravila utakmice su dobro i unapred poznata, a animirati nekoga za realizaciju cilja od opšteg značaja, bez cene učešća, gotovo da je nemoguća misija.