Emancipacija je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči emancipation, sa osnovnim značenjem: oslobađanje od svih vidova zavisnosti, potčinjenosti, podređenosti, zastarelih običaja, pogrešnih ubeđenja odnosno predrasuda i slično.
U rimskom pravu, emancipacija je značila dobrovoljno odricanje od očinske vlasti (patria potestas) putem pravnog posla, odnosno postupak kojim lice alieni iuris izlazi iz svoje agnatske porodice i postaje sui iuris, tj. oslobađa se potčinjenosti svom živom pater familiasu i zasniva svoju agnatsku porodicu. Vršila se na taj način, što je otac (pater familias) svoga sina, putem akta mancipacije (in mancipium), tri puta prodavao svome prijatelju.
Prividni kupac bi puštao sina u slobodu, posle prve i druge prodaje. Posle treće prodaje i oslobađanja, prestajala bi očinska vlast i dete je postajalo tzv. homo sui iuris. Pravilo treće prodaje nije važilo kad su u pitanju bili drugi srodnici, članovi porodice, u kom slučaju se obavljala samo jedna prodaja.
Ovaj oblik emancipacije trajao je sve do VI veka nove ere. Smatra se da je car Anastasije, 531. godine, pored ovog oblika uveo i emancipaciju otpuštanjem iz porodice (patriae potestas), izjavom pater familias pred sudom, pod uslovom da i dete pristane na to. Car Justinijan je potpuno ukinuo stari oblik emancipacije, zadržavši samo ovaj drugi. Inače, u Justinijanovom pravu, postupak emancipacije se postizao prostom usmenom izjavom nadležnog magistrata ili suda, u prisustvu oca emancipovanoga. Nikakvi uslovi u pogledu starosti, ili drugi, nisu postojali.
U starom pravu emancipovani je gubio agnatsko srodstvo i sva imovinska i nasledna prava prema porodici iz koje je izišao. To je najčešće bila kazna za njega, jer u sistemu zatvorene kućne privrede, lišen porodične imovine, on je mogao opstati samo umanjujući svoj društveni položaj, tj. odlazeći u zanatlije, najamne radnike ili ropstvo (nexum).
Posle punskih ratova, položaj emancipovanoga se izmenio – on je zadržao nasledno pravo prema ranijoj porodici i peculium koji je dobio pre emancipacije, kao i imovinu dobijenu od majke ili njenih srodnika. Tako je, u sistemu već razvijenih robno – novčanih odnosa, emancipacija postala privilegija, jer se emancipovano lice moglo baviti unosnim poslovima i zadržati sve prihode za sebe.
U savremenom pravu, postoje dve vrste emancipacije.
Potpuna emancipacija nastaje sklapanjem braka maloletnog lica, nakon prethodnog odobrenja suda. Takvo lice na taj način stiče punu poslovnu sposobnost koju, uzgred, zadržava i u slučaju eventualnog prestanka braka, pre sticanja punoletstva.
Drugi vid tzv. sudske emancipacije nastaje kad sud donese odluku o sticanju poslovne sposobnosti maloletnika koji je postao roditelj.
Delimična emancipacija odnosno delimična poslovna sposobnost stiče se kada maloletnik stariji od 14 godina, uz odobrenje roditelja ili organa starateljstva, sam vrši svoje pravne poslove ili kada maloletnik stariji od 15 godina zasnuje radni odnos.
U širem smislu, emancipacija se često koristi i kao sinonim za definisanje promena u pravcu napretka u raznim sferama ljudskog života – tako se govori o socijalnoj, političkoj, ideološkoj emancipaciji itd., takođe i kao borba za samostalnost i formalnu ravnopravnost muškaraca i žena. U oblasti muško – ženskih odnosa, često dolazi do vulgarizacije pojma emancipacije u smislu apsolutne ravnopravnosti, po svaku cenu, čime se ovaj pojam suštinski obesmišljava.
