Eksperiment je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči experientia, koja u prevodu znači – iskustvo, a sam pojam se koristi kao sinonim za ogled, iskustvo, pokus pokušaj ili probu. Osoba koja vrši eksperiment se naziva – eksperimentator. Kivije, francuski naučnik je pod eksperimentatorom definisao osobu „koja prirodi postavlja pitanje i primorava je da mu se otkrije“.
Početak primene eksperimenta, odnosno eksperimentalna metoda je bila zasnovana na otkrivanju pravilnosti u pojavama, a počela se primenjivati još početkom Novog veka, najpre u mehanici (Galilej). Takođe, eksperimentalne metode su vremenom postale i sastavni deo fizikalnih procesa i bioloških pojava, a od druge polovine XIX veka uspešno je počela da se primenjuje i u psihologiji (Wundt).
Eksperiment se definiše kao jedna od osnovnih metoda naučnog saznanja i postupak kojim se stvara pojava radi zapažanja, njenog istraživanja i tumačenja.
Za eksperiment se kaže još i da je analitički proces za proučavanje uzročno – posledičnih odnosa. U širem smislu, eksperiment podrazumeva metod naučnog istraživanja koji se sastoji od sistematskog menjanja određenih pojava sa ciljem izazivanja, posmatranja i merenja neke druge pojave.
Od mnoštva, dve najpoznatije vrste eksperimenta su: laboratorijski eksperiment i eksperiment u prirodnim uslovima. Oba ova tipa eksperimenta podrazumevaju organizovan postupak naučnog istraživanja, a dobijeni rezultati istih, jasno potvrđuju ili odbijaju prvobitno postavljenu hipotezu. Pored pomenutih eksperimenata postoje još i – eksperimenti na modelu, eksperimenti na prototipu i pogonsko – terenski eksperimenti.
U osnovne faze eksperimenta spadaju:
- Faza planiranja,
- Faza izvršenja i
- Faza analize i potvrde.
Teorija eksperimenta se sastoji od sledećih metoda:
- Metoda projektovanja eksperimenta (model eksperimentalnih planova, režima i uslova eksperimenta, organizacija procesa eksperimenta i sl.);
- Metoda projektovanja eksperimentalne tehnike (nove ili postojeće);
- Metoda algoritama obrade eksperimentalnih rezultata i
- Metoda postavljanja gnoseološke slike o određenom objektu ili pojavi u istraživanju.
Planiranje eksperimenta podrazumeva metodologiju i koristi se u oblasti analize uticaja raznih faktora na karakteristike proizvoda ili samog procesa. Potrebno je adekvatno planirati eksperiment i analizirati rezultat istog, da bi se olakšao sam proces donošenja zaključka o posmatranom problemu.
Planiranje eksperimenta je najčešće u oblastima tehnike, ali i u ostalim istraživačkim područjima među kojima su i – hemija, biologija, poljoprivreda i dr. U kvantitativnim istraživanjima je od posebne važnosti planiranje eksperimenta, naročito u slučajevima kada se više faktora istražuje istovremeno sa ciljem ispitivanja i upoređivanja njihovih efekata.
U oblastima nauke i naučnog istraživanja, eksperimenti se nalaze visoko na lestvici, s’ obzirom na to da predstavljaju jednu od najvernijih i najobjektivnijih metoda, a sami rezultati eksperimenata imaju epistemološku, odnosno spoznajnu vrednost.
