Demencija je pojam latinskog porekla, nastao od latinske reči dementia, koja u bukvalnom prevodu znači – ludilo, bezumnost.
Demencija predstavlja intelektualnu disfunkcionalnost, sinonim je za senilnost, a sam pojam se koristi u oblasti medicine, tačnije u neuropsihijatriji i neurologiji. Najjednostavnije rečeno, demencija se objašnjava u zaboravu koji se kontinuirano dešava, naročito posle 60. godine kod čoveka. Demencija se generalno može usporiti ukoliko se počne na vreme lečiti.
Demencija se definiše kao problem neuropsihijatrije koji se u početku plasira problemima sa pamćenjem, s’ tim što vremenom zahvata i ostale moždane strukture. To je bolest koja se ispoljava u vidu poteškoća u ispoljavanju osnovnih dnevnih aktivnosti i radnji, nesmetane komunikacije sa okolinom, kao i u vidu promene raspoloženja i rasuđivanja.
Demencija prati teškoće u pamćenju skorašnjih događaja, odluke o odlučivanju i planiranju, gubitak sposobnosti apstraktnog mišljenja, nestabilnost u emocijama itd. Najčešći uzrok demencije je oboljenje određenih delova mozga, kao i Alchajmerova bolest.
U ova oboljenja mozga spadaju delovi mozga koji su uključeni u proces učenja, pamćenja, donošenja odluka, govora i slično. U glavne uzročnike demencije spadaju:
- određene bolesti koje uzrokuju degerativne promene nervnih ćelija mozga, kao što su – Alchajmerova, Parkinsonova i Huntingtonova bolest;
- moždani i srčani udar, kao i bolest krvnih sudova;
- odumiranje moždanog tkiva usled izlaganja alkoholu i opijatima;
- nedovoljna i siromašna ishrana, kao i nedovoljan unos vitamina (naročito vitamina B12);
- određene infekcije koje direktno utičnu na CNS (centralni nervni sistem), kao što je – AIDS (sida);
- povrede glave i
- bolesti pluća, bubrega i jetre.
Kod starije populacije najčešći uzrok demencije je Alchajmerova bolest, a prvi simptomi počinju da se javljaju od pete i šeste decenije života, s’ tim što posle 60. godine života, broj obolelih naglo raste i udvostručuje se svakih pet godina.
Prema istraživanjima i raznim studijama, u rizične grupe spadaju:
- 10 % osoba starijih od 65 godina i 50 % osoba starijih od 85 osoba,
- ženske osobe (dvostruko su izloženije od muških osoba),
- povrede i ozlede glave,
- izloženost toksinima, naročito aluminijumu i
- nizak stepen obrazovanja.
Prema etiološkoj klasifikaciji, demencije mogu biti degenerativne i nedegerativne. U neuropsihološku klasifikaciju demencija spadaju: kortikalne, subkortikalne i kortiko – subkortikalne demencije.
Prema kriterijumu mogućnosti izlečenja, demencije se dele na: lečive i nelečive demencije.
Bazirane na svakodnevnom funkcionisanju, postoje tri grupe demencija, a to su:
- blaga demencija – tu spadaju lako dementne osobe koje mogu samostalno da žive i brinu se o sebi, uz samostalnu sposobnost rezonovanja;
- umerena demencija – tu spadaju osobe koje nisu sposobne da brinu o sebi, zanemarujući neke aspekte osnovnog funkcionisanja i
- teška demencija – tu spadaju one osobe koje nisu u mogućnosti da vode samostalan život i njima je neophodna stalna nega.
Dijagnozu demencije postavlja neurolog, ponekad i psihijatar, a kao osnova za uspostavljanje dijagnoze je detaljan intervju sa pacijentom, uključujući i porodičnu anamnezu, opažanja ljudi iz okoline pacijenta, neurološkog i psihijatrijskog pregleda, kao i psihološkog testiranja.
Takođe, snimanje mozga i moždanih funkcija mogu doprineti bržem uspostavljanju dijagnoze, naročito u određivanju vrste demencije.
Lekovi koji služe za lečenje i ublažavanje demencije se dele u dve grupe: neuroprotektivni lekovi (vitamin E, Selegilin – inhibitor MAO, koji podižu nivo dopamina u mozgu), inhibitori holinesteraze (oni povećavaju nivo acetilholina u mozgu) i simptomatska terapija ( antipsihotici, anksiolitici, antikonvulzivi i antidepresivi).
Što se Alchajmerove bolesti tiče, kao jednoj od osnovnih uzročnika demencije, njeni klinički poremećaji se dele u tri grupe, a to su:
- kognitivni poremećaji (poremećaji pamćenja, verbalne komunikacije, smanjena fluentnost govora, oštećenje vida i slično),
- psihijatrijski poremećaji (depresija, paranoja, halucinacije i slično) i
- poremećaj ličnosti (agresivnost, skupljanje i sakrivanje stvari, agitacija, seksualna inhibicija i slično).
Pored Alchajmerove bolesti, druga po učestalosti je vaskularna demencija. Vaskularna demencija obuhvata propadanje moždanih ćelija koje može nastati usled većeg moždanog udara ili nizu manjih moždanih udara (mikroinfarkta mozga).
Jedan od najznačajnijih faktora rizika za pojavu vaskularne demencije su starija populacija, visok krvni pritisak, pušenje, visoke vrednosti holesterola, ponovljene povrede mozga, nasledni faktori, odsustvo intelektualnih stimulacija i slično.
Treća demencija po učestalosti je demencija sa Levijem telima. Ona obuhvata intelektualni pad, ponavljanje vizuelnih halucinacija, znake parkinsonizma, oscilacije budnosti kao i poremećaje spavanja i slično.
Četvrta po učestalosti je Fronto – temporalna demencija koju karakteriše smetnje u ponašanju (apatija i sl.) i smetnje u govoru i nemogućnost produkcije govora.
Prema statistici, problem demencije nije retka pojava i javlja se kod svake dvadesete osobe koja je starija od 65 godina.
Takođe, statistike beleže da je oko 20 % demencija izlečivo, a ostalih 80 % u koje spada i Alchajmerova bolest se samo prati i terapijom se ublažava, te se ne može potpuno izlečiti.
Svetska zdravstvena organizacija daje podatak da danas u svetu od demencije boluje čak 47,5 miliona ljudi, a svake godine se beleži 7,7 novih slučajeva. Prikupljanjem podataka, smatra se da će se do 2030. godine broj obolelih povećati na 75,6 miliona, a do 2050. godine na čak 135,5 miliona ljudi.
