Decentralizacija – značenje i definicija

Pojam decentralizacija (de i centrum, lat. – od centra) je antipod centralizaciji – to je princip, koncept organizacije koji podrazumeva uvećanje nadležnosti perifernih državnih organa kao i nedržavnih institucija u odnosu na centralni aparat vlasti, s´ tim što ti organi i institucije, u određenoj meri, ostaju u podređenom odnosu u odnosu na više upravne instance. Drugim rečima, decentralizaciju treba razumeti kao prenos funkcija vlasti čije obavljanje ostaje pod nehijerarhijskim nadzorom prenosioca. Ovde je reč o tzv. pravoj decentralizaciji, tj. prenosu vlasti na nedržavne subjekte koji su pod nehijerarhijskim nadzorom višeg upravljačkog nivoa. Ukoliko se, istim subjektima, prenosi i zakonodavna vlast, govori se o tzv. devoluciji, kao vidu decentralizacije odnosno o autonomiji, ukoliko se radi o prenošenju ovlašćenju za donošenje zakona u materijalnom smislu, koji važe samo na teritoriji neke autonomne oblasti. Sa druge strane, ukoliko se radi o prenošenju funkcija vlasti na državne organe i organizacije pod hijerarhijskim nadzorom, onda je reč o tzv. nepravoj – upravnoj decentralizaciji. U pravnoj teoriji postoji više pojavnih oblika decentralizacije, a to su: teritorijalna i neteritorijalna, zatim, zavisno od toga koja vrsta vlasti se prenosi na decentralizovane oblike: normativna, upravna i sudska.

Kao što ne postoji centralizovana država, u apsolutnom smislu, tako isto, ne postoji ni apsolutno decentralizovana država (neuspeli eksperiment sa konceptom samoupravnog socijalizma to najbolje dokazuje). Zato jedina suštinska dilema nije u tome da li država jeste ili nije decentralizovana, već u tome – u kojoj meri država jeste, odnosno nije decentralizovana.

Odnos decentralizacije i centralizacije je, zapravo, odnos područja važenja pravnih normi kao i organa vlasti koji, iste norme, donose i primenjuju. Decentralizovani pravni poredak postoji kao sistem normi sa različitim, teritorijalnim, područjima važenja, pri čemu je pravni poredak koji važi samo na određenom području, ustrojen od strane organa izabranih samo od članova sa istog područja.

Kao osnovna prednost decentralizovanog modela odlučivanja i upravljanja uzima se činjenica da je decentralizacija značajan činilac demokratizacije pravnog poretka svake države. U ovom sistemu, donosioci odluka su bliži predmetu odlučivanja (ovo, naročito, važi za teritorijalnu decentralizaciju), a zbog jednostavnije organizacije podnacionalnih upravnih aparata,  jednostavnije i lakše se usmeravaju postupci donošenja odluka. Isto tako, komunikacija između instanci različitog nivoa je efikasnija, dok veća transaparentnost u obavljanju poslova doprinosi lakšem i efikasnijem otklanjanju uočenih grešaka.

Preduslov uspešnosti koncepta decentralizacije je, pre svega, dostignut određeni nivo ekonomskog razvoja države. Naime, u državama slabije ekonomske snage, decentralizacija neminovno vodi ka daljoj diferencijaciji državne organizacije, odnosno njene razuđenosti usled stvaranja mreže nedržavnih organa i organizacija sa velikim birokratskim aparatom, koji nije lako adekvatno, finansijski, ispratiti iz lokalnih javnih prihoda. Takođe, od izuzetnog je značaja i nivo kulturne svesti, odnosno svesti o zajedništvu  jer, ukoliko toga nema u okviru populacije određene teritorije, ukoliko oni ne izmiruju, uredno, svoje fiskalne obaveze, dovodi se u pitanje i samô samostalno finansiranje rada odnosno uspešan i efikasan rad decentralizovanih samouprava.

Postupak decentralizacije upravljanja na nivou privredno – pravnih subjekata primenjuje se radi uključivanja što šireg kruga stručnog kadra u proces odlučivanja i podele odgovornosti za uspešno ostvarivanje planirane poslovne politike. Po pravilu, ovaj proces se sprovodi: prenošenjem ovlašćenja – odgovornosti sa viših na menadžere nižeg nivoa, kao i / ili  raščlanjavanjem poslovanja kompanije na više ili manje osamostaljene poslovne jedinice. Izbor modela zavisi od ekonomske snage poslovnog subjekta – obično se kombinuju oba.