Blasfemija je pojam latinskog porekla, potekao od latinske reči blasphemare, a sam izraz je nastao od grčke reči blasfemia, što u prevodu označava – huljenje, psovku, bogohuljenje (huljenje na Boga), obeščašćivanje, pogrdu ili grdnju. Ovaj izraz se prevashodno odnosi na uvredljivo izražavanje vezano za Boga, određenu svetinju, svece, verske dogme i slično.
Blasfemija predstavlja korišćenje imena Boga ili božanstva na onaj način na koji su određena religija, zajedno sa svojim zvaničnicima vređani, i samim tim se smatrala nedopustivom.
Još u najranijim državama, blasfemija je spadala u grupu najtežih krivičnih dela. Za blasfemiju su predviđane najstrožije kazne, a najteža je bila – smrtna. Smrtna kazna se izvodila na najsurovije i najbolnije načine, kao što su, na primer – rezanje jezika, ruku, nogu i slično.
Cilj je svakako bio da se isti način iznošenja uvreda na stranu religije ne bi ponavljao u narodu. Takođe, u antičko doba su se primenjivale i kazne kamenovanjem ili nabijanjem na kolac ili krst. U srednjem veku, blasfemija je kažnjavana davljenjem, žigosanjem, vezivanjem o tzv. stub srama, bušenjem usana ili obraza usijanim gvožđem, progonstvom i slično.
U današnje vreme, blasfemija se u zakonodavstvima država koje imaju državnu religiju, takođe smatra krivičnim delom. Potrebno je istaći i to, da se i psovanje Boga, religije i sl., smatra jednom vrstom blasfemije, i isto se u pojedinim država kažnjava određenim kaznenim merama, bilo da su u pitanju novčane kazne ili kazne zatvora.
U 2012. u 32. zemlje na svetu postojali su kazneni zakonu za blasfemiju, većinom u islamskim zemljama Bliskog Istoka i Severne Afrike, međutim slični zakoni postoje i u Rusiji i nekim evropskim zemljama.
