Ateizam je termin grčkog porekla i u doslovnom prevodu znači – „bez Boga“. U širem smislu, ovim terminom je, suprotno značenju termina teizam, označavano odsustvo vere u postojanje božanstava, odnosno odsustvo vere u ono u šta je verovao pretežni sloj stanovništva određene društvene zajednice. Ateist je znači čovek koji ne veruje ili nema verovanje da Bog postoji.
Ateističke ideje su zabeležene, među prvima, u ranim indijskim filozofskim školama. Analizirajući šest tzv. pravovernih škola indijske filozofije, verovatno najizražajnija ateistička škola nastala je oko 6. veka pre nove ere, pod imenom „Čarvaka“ („Nastika“ ili „Lokajta“). Smatra se da su ateističke ideje postojale i u vreme vedizma (stara politeistička religija, postojala 2000 godina pre Hrista, bitna za razumevanje, između ostalih i hindu religije).
Koreni tzv. zapadnjačkog ateizma potiču iz perioda grčke filozofije, pre Sokrata. Prvim antičkim ateistom smatra se grčki filozof Dijagora (5. vek pre nove ere), s’ tim što treba pomenuti i Anaksagoru, Kritiju, Demokrita, Prodika, Protagoru, Stratona, Teodora Bezbožnika (filozof iz III veka pre nove ere koji je, zbog neverovanja u bilo koje božanstvo, proteran iz grada u kome je živeo). Čuveni grčki filozof Sokrat je bio optužen za bezbožnost i da „inspiriše ljude da sumnjaju u državne bogove“. Filozof Euhemer nije bio ortodoksni ateista, ali je kritikovan sa obrazloženjem da je, brisanjem bogova „proširio ateizam na celoj Naseljenoj Zemlji“. Epikur nije negirao postojanje bogova uopšte uzev, ali je smatrao da, čak i ako oni postoje, nisu zainteresovani za ljude. Epikurejstvo je imalo odjeka i u antičkom Rimu – Gaj Julije Cezar je na suđenju Katalini, prigovorio protiv smrtne kazne, jer je negirao ideju o zagrobnom životu. Pesnik Lukrecije se, u potpunosti, slagao sa Epikurovim stavom o tome da bogovi, i ako postoje, nisu zainteresovani za čovečanstvo i da se, stoga, ljudi ne treba da plaše natprirodnih sila.
Tokom antičkog perioda menjalo se značenje pojma „ateist“. Tako su prvobitni hrišćani smatrani ateistima od strane nehrišćana, zbog toga što nisu verovali u paganske bogove. Čak su, u rimskom carstvu, hrišćani pogubljivani zbog negiranja rimskih bogova.
Tokom perioda srednjeg veka, u Evropi su ateističke ideje bile slabo zastupljene – religija, metafizika i teologija su bile dominantne. Karakteristično je da su Panteisti često svrstavani zajedno sa ateistima, zbog njihovog specifičnog pogleda na „božansko“. U čuvenom delu „O učenom neznanju“, autor Nikola Kuzinski je tvrdio da je Bog „izvan ljudske kategorizacije i da je ljudsko znanje o Bogu ograničeno pretpostavkama“.
Do znatnog proširivanja obima slobodnog mišljenja došlo je u periodu renesanse (XIV-XVI vek), kao i periodu reformacije (XVI vek), kada se javljaju verski pokreti protiv katoličanstva odnosno pape. Svestrani naučnici Galileo Galilej i Leonardo da Vinči suprotstavljali su se argumentima verskih autoriteta i zagovarali tezu o vršenju eksperimenata kao načina objašnjavanja. Među poznatim kritičarima religije u periodu renesanse treba istaći i Nikola Makijavelija, de Periea i Fransoa Rablea. Najznačajniji reformisti bili su Martin Luter, Urlih Cvingli i Žan Kalvin.
Tokom XVII i XVIII veka, pod uticajem protestantskih mislilaca, sve su žešće kritike hrišćanstva. Prvim eksplicitnim ateistom smatra se Matijas Knucen, nemački religijski kritičar. Treba, svakako, pomenuti i francuskog sveštenika Žana Meslijea, autora čuvene teze da je religija „sredstvo za kontrolisanje masa“, koju su, nedugo potom, prisvojili i marksisti.
Francuska buržoaska revolucija je, za jedan od glavnih ciljeva, imala podređivanje sveštenstva državi. Sa preuzimanjem vlasti od strane Jakubinaca koji su bili teisti, dolazi do žestokih razmimoilaženja sa ateistima, Žakom Eberom, pre svih, čiji je cilj bila nasilna dehrišćanizacija francuske države.
U XIX veku, ateisti su znatno doprineli političkim i socijalnim revolucijama u Evropi. Pod uticajem slobodoumnih filozofa koji su negirali postojanje božanstava (Ludvig Fojerbah, Artur Šopenhauer, Karl Marks i Fridrih Niče), a religiju smatrali „opijumom za narod“ (misao Karla Marksa), u drugoj polovini XIX veka, ateizam uzima još veći zamah, da bi, u XX veku, ateistička misao postala sastavni deo mnogih filozofskih pravaca, poput egzistencijalizma, nihilizma, anarhizma, objektivizma, sekularnog humanizma, feminizma, marksizma, ali i osnova političkih siostema, posebno nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, kada je u pojedinim komunističkim državama uveden tzv. državni ateizam (bivši SSSR, Albanija, Kuba, Kina i Severna Koreja).
Ateizam 3.0 je pokret odnosno vrsta ateističke doktrine, po kome ne treba verovati u postojanje Boga, ali koji, istovremeno, tvrdi da da je religija korisna kako za pojedince, tako i za društvo, te da je stoga, njeno eliminisanje manje značajno u odnosu na neke druge stvari koje je potrebno uraditi.
Tzv. Novi ateizam je pokret nastao u ovom veku i čiji sledbenici zagovaraju tezu da „religiju ne treba samo prosto tolerisati već joj se treba suprotstaviti, kritikovati je i ogoliti kad god se primeti njen uticaj“ (Ričard Dokins, Danijel Denet, Sem Haris i drugi).
