Pod pojmom apoteoza se podrazumeva, globalno rečeno – obožavanje, odnosno proglašavanje određene ličnosti božanskom, slavljenje i veličanje određene ličnosti, a takođe i odavanje počasti umrlim osobama. Apoteoza potiče od latinske reči apotheosis, što u prevodu znači – pretvaranje u Boga.
U mitologijama Asiraca, Egipćana, Grka, Persijanaca i Rimljana sretala se apoteoza osvajača gradova i zemalja. Oni su u okviru kulta heroja smatrani besmrtnim i ukazivale su im se božanske počasti. Najpoznatije takve ličnosti u klasičnoj antici, bili su Herakle i Romul. Takođe, u grčkoj mitologiji, apoteoza se javlja i kod Homera, u primeru Leukoteje. Još iz vremena rata na Peloponezu, istaknutim ljudima su se nakon smrti dodeljivale božanske i herojske počasti. Božanske počasti je za života sebi tražio i Aleksandar Veliki, Seleukidi i Ptolemeidi (njegovi sledbenici).
Primer koji najbolje opisuje apoteozu može se naći u periodu drevnog Rima. Naime, Gaj Julije Cezar je bio prvi koji je za života, za sebe tražio božanske počasti. Postavljao je svoj kip među kipove ostalih bogova u svetilištima širom rimske države, a postavio je i posebnog sveštenika da prati i stara se o njegovom kultu.
Nakon Cezarove smrti, nastalo je i verovanje u njegovu božansku prirodu, jer je na nebu sijala kometa, nekoliko meseci posle njegove smrti, i sve vreme trajanja pogrebnih manifestacija priređenih u njegovu čast. Posle svega, Gaj Julije Cezar je odlukom Senata proglašen kao Božanski Julije (Divus Iulius) i svrstan među bogove.
Za razliku od Julija Cezara, njegov naslednik i posinak Oktavijan je odbio da mu se ukazuju javne božanske počasti, prihvatajući titulu Avgusta (augustus – uzvišeni). Tek kada je umro, odlukom Senata je pripao bogovima kao Božanski Avgust (Divus Augustus). Podignut mu je hram i osnovano je posebno sveštenstvo koje se staralo o njegovom kultu (Augustales).
Među bogove su u drevnom Rimskom carstvu svrstavane su i carice, od kojih je prva bila Livija, Avgustova žena, koja je dobila ime Božanska Avgusta (Diva Augusta).
U Rimu je postojao čitav jedan protokol proglašavanja cara za Boga. Voštani kip pokojnog cara ispod kojeg je bilo telo pokojnika (cara) je stajalo na krevetu od slonove kosti sedam dana, u carskoj palati, prekriveno prekrivačima sa zlatnim vezom. Senatori i vitezovi su Svetom ulicom do Rimskog foruma na nosilima prinosili voštani kip i pokojnog cara. Tamo je držan pogreban govor sa počastima, a onda je na Marsovom polju, nosiljka polagana na ukrašenu lomaču oblika piramide. Lomača bi se posle čina poslednjih počasti spalila, i dok je gorela, sa njenog vrha je puštan orao da poleti u nebo, što je simbolizovalo carevu dušu među bogovima.
U današnje vreme, apoteoza je takođe veoma zastupljena i u prenesenom značenju obuhvata veličanje i uzdizanje određene osobe, a sinonimi su joj i – glorifikacija, hvaljenje, zanos, oduševljenje, pijetet, zanesenost, idolizacija, respekt, naklon, počast i slično.
