Antonimija je pojam grčkog porekla i kovanica dve grčke reči: anti, što znači – protiv i onyma, što znači – ime, a u bukvalnom prevodu označava pojam suprotnog značenja prema nekom drugom pojmu ili drugoj reči (tzv. suprotnica ili protivznačnica).
Pojam se koristi u lingvistici, a dve reči suprotnog značenja čine tzv. antonimski par. Antonimija, prema lingvističkoj definiciji, podrazumeva svojstvo suprotnog značenja nekoj drugoj reči koja može biti imenica, glagol, pridev, prilog, predlog i slično.
U najširem smislu, antonimija se deli na dve vrste: raznokorensku antonimiju i istokorensku antonimiju.
Raznokorenska antonimija se sastoji od antonima između kojih ne postoji etimološka veza, odnosno ne pripadaju rečima istog porekla, a izrazi su im se razvili iz različitog korena.
Istokorenska antonimija se sastoji od antonima koji se razlikuju samo u prefiksu reči, a nazivaju se još i tvorbeni antonimi (na primer: nadvožnjak – podvožnjak, otvoren – zatvoren, ulaz – izlaz i dr.).
Pored ove dve vrste postoje još i – binarni, slojeviti i višestruki antonimi.
Binarni antonimi podrazumevaju potpunu negaciju značenja svog para, čime isključuju i njegov sadržaj (na primer: srećan – tužan, živ – mrtav, istina – laž i slično). Takođe, postoje i reči koje nemaju binarne antonime, a to su na primer: lav – lavica, slon – slonica i slično.
Slojeviti antonimi su oni antonimi između kojih se nalaze međuslojevi, tzv. siva zona (na primer: malen – omalen – veći – veliki, jeftin – malo skuplji – skup, topao – mlak – poluhladan – hladan i slično).
Višestruki antonimi svojim značenjem dovode do međusobne suprotnosti (na primer: star – mlad, visok – nizak, star – nov i slično).
