Animatronik ili animatronici su mehanizirane lutke koje se mogu reprogramirati ili daljinski pokretati.
Ako se sećate nežnog E.T.-a ili dinosaurusa iz parka iz doba Jure, znajte da su to samo neki od primera animatronika u dosadašnjim filmovima. Spinosaurus (najveći otkriveni dinosaurus – mesožder) iz trećeg dela parka iz doba Jure predstavlja džinovski hidraulični animatronik koji je velik i težak kao jedan autobus, a koji se pokreće pomoću 42 hidraulična cilindra i 671 metra hidrauličnih creva. Ovaj animatronik se kreće na 43 metra dugačkim šinama, a njegovim pokretima se rukovodi preko 8 daljinskih upravljača (odvojeno se pokreću glava, jezik, oči, ruke, telo napred-nazad, disanje, rep i podizanje-spuštanje).
Prva dva procesa u izradi animatronika su skiciranje i pravljenje njegove makete (minijaturnog modela). Naravno, dobre papirne skice su najvažnije, jer se celokupna naknadna izrada zasniva na što vernijem otelotvorenju ideje sa papira. Maketa se crta najpre u odnosu veličina 1:16, a zatim u odnosu 1:5. Kada se napravi, maketa se nosi u poseban studio (Cyber F/X u Holivudu) gde se vrši skeniranje modela pomoću 3D digitajzera.
Postoji niz metoda koje se mogu koristiti u 3D digitajzerima, ali jedna od najzastupljenijih je lasersko skeniranje. Naime, na osnovu odbijanih snopova laserske svetlosti (oko 15000 snopova u sekundi) sa površine makete, kompjuterski sistem preko visoko-rezolucionih kamera postavljenih sa obe strane lasera, dobija precizne podatke o obliku skeniranog tela i rekonstruiše kompjuterski model animatronika.
Ovaj kompjuterizovani model se, zatim, koristi za pravljenje stvarnog animatronika od pene poliuretana. Kompjuterski program deli model animatronika na kriške, a dimenzije ovih kriški se šalju do vajarske mašine koja od vrlo čvrste pene iseca adekvatne komadiće.
Kada se naprave svi delovi animatronika, oni se poput 3D slagalice slažu kako bi se dobio model animatronika u svojoj realnoj veličini.
Iz ove skulpture se, zatim, od epoksija prave kalupi. Unutrašnjost kalupa se zatim oblaže se tankim slojevima gline koji predstavljaju kožu animatronika, u koju se zatim stavljaju staklena vlakna kako bi se stvorilo meko penasto jezgro animatronika. Nakon što se glina izvadi, meko penasto jezgro se sipa u kalup tako da se stvara razmak između ove pene i detaljne površine kalupa. Kada se ispuni sa gumenom penom, ovaj razmak postaje koža.
Dalji proces izrade se deli u 4 kategorije: mehaničku (izrada zupčanika i hidraulike), elektronsku (pravljenje elektronskih kola sličnih onima koji se ugrađuju u igračke koje se pokreću pomoću daljinskih upravljača), strukturnu (izgradnja skeleta i konstrukcije za koju se vezuje animatronik) i površinsku (koža animatronika se najčešće pravi od lagane i sunđeraste, penaste gume koja se dobija očvršćavanjem smeše lateksa i vazduha). Pokretanjem animatronika uz pomoć telemetrijskih uređaja koji najčešće podsećaju na džojstike, upravljaju ljudi. Snimljeno kretanje animatronika se može dodatno doterivati raznim digitalnim efektima, a ukoliko se na ekranu pojavi čitav animatronik od glave do pete, možete znati da je scena naknadno kompjuterski doterana, jer se najveći broj animatronika kreće po šinama.
Tekst preuzet od Vuka Uskokovića.
